Žurnalov pulen postao je prvak države i ujedno apsolutni pobednik 24. Novosadskog maratona!
Dobro, malo se hvalimo, nije sve baš tako, ali je tačno da je naš list bio prilično važan u atletskom razvoju Siniše Radivojevića. Ne bismo to ni znali da se nije javio Anđelko Ristićević, olimpijac iz Rija na najdužoj trkačkoj disciplini iz programa najvećeg od svih takmičenja:
– Znate li ko je prvak države u maratonu?
Čudno pitanje s obzirom da smo imali izveštaj u novini uz informaciju da je ovaj član Partizana trčao dva sata, 38 minuta i 58 sekundi.
Onda je stiglo objašnjenje:
– To je onaj momak koji je prvi pokazao veliko interesovanje kada je Žurnal 2014. objavljivao plan treninga za Beogradski maraton. Tako je počeo ozbiljno da trenira. Stupili smo tada u kontakt i posle događaja nastavili saradnju. Siniša je imao 29 godina. Učlanio se u Partizan i evo, sada s 32 godine postao je prvak Srbije. Tako je Žurnal ne samo povećao brojnost maratonaca u zemlji, već poboljšao i kvalitet – zaključio je Anđelko Ristićević, koji je uz Miloša Mitrića (inače trenera Nemanje Cerovca, vedete Crvene zvezde), na stranicama najtiražnije sportske novine jugoistočne Evrope pisao plan treninga i time dao nemerljiv doprinos da se sve ovo o čemu pišemo i dogodi.
Priča je, dakle, kao iz filma „Roki“. Bokser je od uličnog šibadžije preko noći postao prvak sveta, ali je život umereniji od sedme umetnosti, pa je Siniša za tri sezone dogurao „samo“ do nacionalnog šampiona.
Naravno da smo ga odmah pozvali telefonom, da iz prve ruke saznamo kako se sve događalo. Našli smo ga u Guševcu, selu pored Svrljiga, gde ima imanje od koga živi.
– Kada sam vežbao po treningu sa stranica Žurnala, istrčao sam polumaraton u Beogradu – seća se Siniša Radivojević.
O počecima saradnje sa Anđelkom kaže:
– Krenulo je 2014. Ristićević je sjajan čovek i mnogo zna o maratonu. Ubrzo sam počeo da radim s Blažom Maksimovićem, koji sarađuje s Anđelkom, pa mi je sada Blažo trener. Zahvaljujući njemu sam napredovao do titule.
Razdaljina neminovno pravi probleme, ali je nađeno odlično rešenje.
– Poklonili su mi Garmin sat. Oni koji se bave dugim trčanjima znaju kakva je to pomoć. Na njemu se sve beleži. Te podatke stavim na kompjuter, Maksimović ih pogleda i koriguje sve što je potrebno. Tako ide najveći deo saradnje.
Kada se spomene Svrljig, prva asocijacija je na planine, koje nose ime po ovom mestu. Gde tu mogu da se trče duge deonice, bez kojih nema maratona?
– Jeste ovo planinski predeo. Živim na nekih 600 metara nadmorske visine.
Na konstataciju da je neka vrsta srpskog Kenijca, nasmejao se i rekao:
– Nije baš tako, njihovi trening kampovi su iznad 2.000 metara nadmorske visine, ali i ja imam deo, nekakvu visoravan, na kojoj mogu da obavim treninge.
Osim za njegovog trenera i njega, ovaj uspeh nije neočekivan:
– Znao sam ko je došao da trči i da sam među favoritima. Došao sam spreman. Na 15. kilometru sam pojačao tempo i to više niko nije mogao da prati. U drugom delu sam išao još jače.
Tako je u solo trci došao do zlatne medalje, ali i pobede na tradicionalnom događaju. O planovima kaže:
– Ohrabruje me titula. Dobra je za samopouzdanje. Nastaviću s treninzima, ali ništa još konkretno nemam u planu, jer nisam razgovarao s trenerom o tome šta on namerava sa mnom za narednu godinu...
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
