U utorak se sve čulo. Čak i na deset minuta pre početka meča. Čak i pored muzike sa razglasa, koja je kako se bližio početak utakmice postajala sve glasnija.
Jer „glasna“ je bila samo tišina u dvorani „Aleksandar Nikolić“. Ona koju para jedino škripa patika.
To jeste bio prvi utisak, ali smo na konačno sumiranje čekali. Na to nas je naterala slika koju smo na pola sata pre početka utakmice zatekli ispred dvorane, tamo je još bilo ljudi. Dosta! Posebno ispred ulaza na tribinu na kojoj su najvatreniji navijači.
Čekali smo da svi uđu, da „pukne“ Pionir. Onako, baš! Ljudi jesu ulazili, čak i pošto je utakmica krenula.
Na kraju je to bila i sasvim dobra poseta, o kakvoj mnogi klubovi mogu samo da maštaju. Ali... Da li je do termina, takmičenja, nečeg trećeg...
Tokom predstavljanja ekipa, grupica koju su činila tačno osmorica navijača Zelene gore, a koja je bila smeštane tik pored klupe, bila je glasnija od ostatka dvorane.
Organizovani navijači su se oglasili tek pošto se završila himna, kada su petorke izašle na teren. Bubanj je diktirao ritam... Po ogradama su bile okačene navijačke zastave...
Sve je podsećalo na utakmice Partizana. Ipak, samo je podsećalo. Recimo, bilo je daleko od onoga što se dešavalo pre samo nekoliko dana, na utakmici protiv Budućnosti, u dvorani „Ranko Žeravica”.
Pesma jeste trajala. Sve vreme. Nije prestajala. Ali bi tek s vremena na vreme sa „kopa“ uhvatila celu dvoranu. Ona je ipak više reagovala na ono što se dešavalo na terenu. Oduševljenje je pratilo dobre poteze, razočarenje greške, a bilo je i ljutitih povika „ljudima u crnom”.
Tek krajem prvog poluvremena, „Pionir“ je konačno postao Partizanov domaći teren. I ostao je do kraja utakmice.
– Za slavi klub, svima znan... Zaorilo se beogradskim hramom košarke. Igrači su konačno „osetili“ prisustvo navijača. Onakvo na kakvo su navikli, kakvo im je potrebno.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
