Radonjić: Nikada nisam hteo da napustim Zvezdu, nije to moj način razmišljanja, ne povlačim se

Ljudi su kao školjke, moraš ih otvoriti na hiljade da bi pronašao biser. Mudre reči. Ali, kako otvoriti čoveka koji se skoro svim svojim bićem trudi da ostane potpuno zatvoren za javnost i sve njene uticaje. Trenera koji čini sve da kontroliše emocije, pa čak i na terenu dok pleše pored linije i „samo što ne uzme loptu i povede napad”, koji vaga svaku reč i pravog sebe čuva za dom, dvoranu i prijatelje.

Ako niste prepoznali reč je o Dejanu Radonjiću. Čoveku koji se okružio košarkom, sa njom „zarazio” sve svoje bližnje i stvorio bezbedno okruženje iz koga crpi sigurnost i snagu.

Ipak, upravo je ideja oko otkrivanja ko je Dejan Radonjić kada ostane sam sa svojim mislima, o čemu „priča sa sobom” dok kroz Beogradsku, Starine Novaka i Zdravka Čelara pešači na trening, kako se odnosi prema pobedi i porazu, ili kako gradi odnos sa igračima, nosila veliki izazov.

Probali smo da budemo najdirektniji mogući i na početku razgovora pitali – kakav je Dejan Radonjić van terena? Da li može da se isključi i kaže ovde se završava košarka, a počinje život?

- Svaki slobodni trenutak provodim u krugu porodice i prijatelja. To vreme mi mnogo znači. Ali, da izađem iz onoga što je moj život, a to je košarka. E to je jako teško. Odem na odmor. Ali, nije to ta vrsta odmora na koju ljudi misle. Posle toliko godina, košarka je i moj odmor. Ali, trudim se da budem dobar muž, dobar otac, dobar brat, dobar ujak, prijatelj... Ipak, kažu da sam zatvoren – iskreno je rekao Radonjić i praktično najavio da će se teško otvoriti i ovog puta.

Morali smo da promenimo taktiku i vođeni parolom - dela govore, vratili film na početak njegovog puta u Crvenoj zvezdi.

Od 16. aprila 2013. kada ste došli u klub pa do danas, utkali ste sebe u istoriju crveno-belih. Na tom putu ste često trpeli nepravdu. Osporavali su vam rezultat, znanje, pa čak i kvalitet rada. Kako ste se borili sa tim?

- Došao sam u nezgodnom trenutku u klub i morao da se upoznam sa mnogim okolnostima. Neke napade sam očekivao, neke nisam. Ali sam bio spreman za njih. Sve to, šta se pisalo ili pričalo, u najvećem broju slučajeve nisam ni video. Više sam saznavao od saradnika i prijatelja. Ali davno sam naučio lekciju da ne treba da se obazirem na to. Pogotovo što je to bio jedan od vidova strategije borbe protiv protivnika koju sam ovde zatekao.

Nepravdu je teško trpeti. Kako vam je to polazilo za rukom?

- Nije me interesovalo, a i sve vreme sam duboko verovao u ono što radim. Bavio sam se stvarima za koje smatram da su bitne. To su teren, igrači, košarka, protivnik. Pričali su mi da to ne treba tako, da je to nemoguće, ali vidite sami da može.

Kako je moguće ostati imun na glasine, napade, šta se priča po kafićima, šta se piše... sve ono što čini veliki klub kao što je Crvena zvezda?

- Nisam ja iz te priče. Uvek sam bio van toga. I pre Crvene zvezde.

Očigledno ste izgradili ste imunitet na loše i dobro. Koji je to svet u kome se Dejan Radonjić najprijatnije oseća?

- Košarka, porodica, prijatelji. To je moj svet. Mnogo malo toga je van košarke. I to ne samo zbog količine posla. Već zato što je košarka moja ljubav.

Vaš ples i reakcije tokom meča pokazuju da ključate unutra a, opet je utisak da pokušavate to da kontrolišete?

- Pokušavam, ali mi ne ide.

Zašto ta kontrola?

- Ima tih situacija kada vidim sebe kako plešem i to mi ne izgleda baš lepo. Slažem se da to govori o mojoj emociji, pristupu meču, želji, prenosu energije. Ali, ne sviđa mi se. To je valjda deo mene.

U kom trenutku, posle meča, kažete - sada počinje život?

- To ne postoji. Uvek je košarka tu prisutna. Na ovaj ili onaj način. Nema tu nekog dugmeta – završava Dejan Radonjić.

Kompletan intervju možete da pročitate u novogodišnjem trobroju Sportskog žurnala za 31. decembar, 1. i 2. januar. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.