Štefanek: Rvanje nije sport za maze

Do trenutka kad je na strunjače u Rio de Žaneiru izašao rvač iz Subotice Davor Štefanek Sportska Srbija je sa nevericom brinula da će se izjaloviti nade o olimpijskim medaljama u Brazilu. A onda je Štefanek fantastičnim potezima stigao do najvrednijeg odličja – zlata koje je bilo zamajac njegovim kolegama, olimpijcima, medalje koja je pokrenula celu Srbiju.

I ne čudi što Davora poslednjih dana 2016. godine viđamo na promocijama najboljih sportista. Tako je krajem decembra Štefanek po peti put postao najbolji tamo gde je to možda i najteže, u rodnom gradu, u Subotici.

- U ovom delu godine na programu su proglašenja najboljih, a ja sam, hvala Bogu, u poslednje tri godine stalno na ovakvim okupljanjima. Bio sam najbolji u Subotici, Vojvodini, pa i Srbiji. Naša država nema mnogo stanovnika, kada se poredi sa nekim drugim zemljama, ali ima izvanredne sportiste, zato su ove nagrade još važnije. U Subotici, gradu sportova, prvo mesto zapečatio sam zlatom u Riju, a voleo bih da na narednoj olimpijadi neko od mojih rvača to isto napravi – govori Davor na početku naše priče.

Pitanje koje nije moglo da se zaobiđe je da li se Davoru život promenio posle olimpijskog zlata?

- Život mi je isti, i sada nakon olimpijskog zlata, kao što je bio i posle zlata na prvenstvu sveta. Naravno, neke stvari sam morao da promenim, više ljudi sada obraća pažnju na mene. Morao sam malo da korigujem ponašanje, ne da se uobrazim, već da budem umereniji. Najbolji primer kako šampion treba da se ponaša je svakako Novak Đoković. Pratim kako se on vladao posle velikih uspeha, pokušavam da ostanem isti.

Kako smo i rekli, pokrenuo je Davor srpske sportiste u Brazilu, ali je učinio i veliku stvar za njegov sport – rvanje.

- Još uvek nisam svestan šta sam tačno učinio za rvanje. Ovo je naš najtrofejniji sport, ali, nešto nije funkcionisalo poslednjih godina. Nije sramota reći da je nakon raspada bivše države, rvanje palo u senku ostalih sportova. Krivi su ljudi koji su radili u rvanju, ne da nisu dobro radili, nego možda nisu dovoljno verovali u sebe. Rekao sam pre Olimpijade u Brazilu da želim da vratim rvanje gde mu je mesto. Hvala Bogu, osvajanjem zlata to sam i uspeo.

I pre polaska u Brazil, Davor je odisao samopouzdanjem. Smele izjave da je spreman za medalju pokazale su se kao veoma osnovane.

- Iskreno, očekivao sam medalju, očekivao sam finale. Nisam bio siguran da mogu do zlata, ali, kada sam ušao u finale, rekao sam sebi „moraš do kraja”! Tako je i bilo. Naravno, nikad u sportu ne može se reći da je nešto sigurno. Ali, ako ideš negde sa razmišljanjem da će biti dobro, onda dobro i bude. Ne sputavaš sebe dilemama, nego dižeš samopouzdanje. Na Svetskom prvenstvu sam bio prvi i treći, na prvenstvu Evrope drugi, znao sam da sam godinama u vrhu svetskog rvanja, takvo razmišljanje mi je pomoglo. Možda je na televizijskim ekranima izgledalo da sam do finala lako pobeđivao, ali, verujte, bila je potrebna velika koncentracija i vera u sopstvene mogućnosti.

Kompletan intervju možete da pročitate u novogodišnjem trobroju Sportskog žurnala za 31. decembar, 1. i 2. januar. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.