Šervudska šuma ima novog – junaka modernog doba. Nije odeven u zeleno, ne nosi strele na leđima i luk u ruci, ali njegova pojava u Notingemu izaziva osećaj sigurnosti kakav srpski ljubitelji fudbala imaju uvek kad ispred gola reprezentacije vide svog Robina Huda – Vladimira Stojkovića.
Notingem forest odavno nije imao boljeg golmana, već deceniju najboljeg u Srbiji uprkos problemima kroz koje je kao pobednik izlazio čuvar notingemskih i srpskih fudbalskih snova...
Da li je on zaista toliko dobar da je postao nedostižan, ili su drugi manje talentovani od njega – pitanje je koje Stojkovića ne zavarava, ali i ne opterećuje:
- Ne mogu da pričam o kolegama. Da bi se održao moraš da imaš kvalitet, pored toga glava uvek mora da bude „na mestu”. Srećom, vrlo rano sam počeo da branim jake utakmice i iskusio i ružnu stranu fudbala, video da kod golmana može da predstavlja problem neko brzo prezasićenje. Naučio sam to kao vrlo mlad. Nisam počeo da branim ozbiljne utakmice u 26, već u 21, 22. godini. Branio sam i znao šta je pozitivno, a šta može da postane negativno. Negativno je da se brzo zasitiš i odmah poželiš nešto više.
Ne skriva tajnu uspeha i dugog opstanka na pijedestalu:
- Kako sam postajao iskusniji i kako su dolazile veće lige, shvatao sam da je svaka nova utakmica ujedno novi život. Sve što je bilo pre nedelju dana moralo je da se zaboravi i samo tako moglo je da se opstane. Kad se nešto uradi dobro, već posle sedam dana traži se mana, ako ne ponoviš slično. Kad sebi zadaš kriterijume, ne možeš da ideš ispod njih. Moraš uvek da budeš psihološki spreman da ne dođe do razmišljanja: ovo je nebitno, samo da pođe što pre. U svaku utakmicu moraš da uđeš s poštovanjem kao u onu koja te je napravila golmanom. Ja tako doživljavam svaku.
A sve je moglo da bude i drugačije da je pre više od dve decenije konkurencija u napadu bila slabija a pred golom jača. Tada mali Vladimir – bio je centarfor...
- Već u sedmoj godini počeo sam da treniram i prvo sam bio centarfor. I bio sam čak najbolji strelac turnira,,, Čim sam ozbiljnije stao među stative, došao sam u Zvezdu i posle toga povratka u napad nije moglo da bude...
Veruje Stojković da je to bilo normalno... i predodređeno:
- Bio sam previše mlad ali sam fizički prevazilazio svoje vršnjake. Bio sam sa pet godina starijom generacijom, ali nisam mogao da igram – samo da branim. Pokojni trener Miloš Berić mi je rekao: hajde da braniš. Posle dva meseca opet sam se kolebao i definitivno vratio pred gol.
Nekadašnja pozicija u ekipi, nije razlog zbog kojeg Stojković često od trenera traži dozvolu za odlazak na prekid kad rezultat nije pozitivan:
- Jednostavno, imam želju da pobedim ili bar da ne izgubim.
I sada u Čempionšipu ta želja često je izražena...
- U Notingemu sam već bio tri-četiri puta na prekidu! Odmah u prvih pet kola... Protiv Noriča sam imao dobru poziciju, ali je lopta pala na prvu stativu, izbacili su je u aut. Jednom sam mislio da će doći do mene, počela je da odskače... To je danas normalno u fudbalu, u 93, 94. minutu kad gubiš – nebitno je da li ćeš izgubiti 2:1 ili 3:1, boriš se da izjednačiš na 2:2... Da napraviš višak u šesnaestercu...
Gorostasni golman veruje da će se u Engleskoj upisati u strelce... Ne bira kako...
- Glavom, nogom... Ja se zaletim, ali, neće me: kad čekam na prvoj stativi, lopta preleti na drugu, kad sam pred drugom - centaršut je kratak...
Više dilemu nema, da je 25 godina mlađi i opet na početku...
- Ostao bih sigurno pred golom, jer, to je posao koji traži puno psihe i adrenalina. Sve mora da bude na maksimalnom nivou. Kad posle utakmice osetim da sam ispražnjen, svestan sam da sam dobro branio. Kad to ne osećam – znam da nisam dao sve od sebe.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
