ANA IVANOVIĆ: Svetski biser belog sporta

Jedna teniska era se u 19.02 završila. Ana, hvala!

Namerno smo počeli od kraja karijere Ivanovićeve. Namerno, jer o počecima njenim sve znamo, a o kraju, koji je došao nekako neočekivano - i ne baš sve.

Jedan od kolega teniskih novinara, već je napisao, a mi se sa tim slažemo: da smo znali da će Anin meč protiv 89. igračice sveta, Čehinje Denise Alertove, u 1. kolu Ju-Es opena da bude poslednji, sigurno bismo ga pogledali. Iz poštovanja prema Ivanovićevoj. Ovako, ostaje žal što smo onako olako shvatili taj duel. Mislili smo da će biti još prilike da gledamo Anu kako uživa na terenu. Ali...

Život piše romane. Kada je kao petogodišnjakinja na televiziji videla da Moniku Seleš kako igra, poželela je da baš kao i ona bude teniserka.

Mama Dragana i tata Miša su učinili pravu stvar i upisali je na tenis. Odmah je pokazala neverovatan talenat. Priču o njenim počecima sigurno znate. Ona je ta šampionka koja je počela da trenira u bazenu. U praznom bazenu. Za vreme bombardovanja 1999. udarala je lopticu u bazenu na Novom Beogradu. To što je imala nikakve uslove za rad, očvrslo ju je kasnije. Baš kao i sve naše tenisere i teniserke.

U pravu je možda Janko Tipsarević da je za njihove odlične rezultate kriv osiromašen uranijum.

Posle toga Ivanovićeva je otišla u Bazel, na poziv menadžera koji joj je pomogao oko dalje karijere.

Vrlo brzo se videlo da je Ivanovićeva pravi biser. Svetski biser belog sporta. Ona je 2002. počela kao juniorka na Turu, a već 2004. je igrala finale juniorskog Vimbldona. Izgubila je od Katarine Bondarenko, ali već tada su svi govorili o budućoj velikoj zvezdi.

Ana je na ITF turnirima vezala 26 pobeda i osvojila četiri fjučersa zaredom. Kao godinu proboja u sam svetski vrh možemo sigurno označiti 2005, koju je započela na 97. mestu, a završila je kao 16. na svetu. Iste godine, osvojila je prvi VTA titulu u Kanberi.

Ako je 2005. bila godina prodora, onda je 2008. bila godina najvećeg uspeha, ali i najvećeg razočaranja.

Kada je na Stadionu Filip Šatrije na obodu Bulonjske šume, zagrmelo “Bože pravde”, Ana Ivanović je stajala na sredini terena i plakala. Sa nepunih 20 godina uspela je da osvoji prvu gren slem titulu i postane prva teniserka sveta.

Plakala je Ana, ali i roditelji Miša i Dragana, kao i brat Miloš. Dva sna Ivanovićeva je dosanjala istoga dana. Sve ono o čemu je kao devojčica maštala dok je udaralau zid praznog bazena u Beogradu, tada je ostvarila. Svet joj je bio pod nogama, a stručnjaci su joj predviđali blistavu budućnost. Zvezda je bila rođena.

Ipak, psihološki nepripremljena na uspeh, Ana je doživela pad. Pad od kojeg će se tek nakratko oporaviti 2014.

Ana je te 2008. izgubila prvo mesto, a onda je krenula da tone.

Njen trener Najdžel Sirs je nekoliko godina posle toga komentarisao kako Ana nije bila spremna za vrtoglavi uspeh koji je dostigla.

I sama Ivanovićeva je pričala:

- Nekada možete da zaboravite rang, ali ne i poraze koji su često veoma bolni. Nije to "samo jedan poraz", kako mnogi misle. Samo vi znate koliko vam je taj bol poljuljao veru u sebe. Teško mi je da naučim da prevaziđem to. Nikada nisam otišla ni u školu nespremna.

Zbog toga što njena krhka priroda nije mogla da podnese stalne udarce koje je dobijala na mečevima od protivnica, Ana je nezadrživo padala na listi.

A onda je došao kraj 2013. kada je počela da radi sa trenerom Nemanjom Kontićem i kondicionim trenerom Zlatkom Novkovićem. Do tada nepoznati momci, skrenuli su pažnju na sebe jer je Ana pored njih dvojice procvetala.

Lepa Srpkinja je govorila kako joj saradnja sa srpskim timom zaista prija. To se videlo na terenu. Ana je početkom 2014. uzela skalp Sereni Vilijems na Australijskom openu, potom je pobedila Mariju Šarapovu, Karolinu Voznijacki i mnoga druga velika imena belog sporta. Osvojila je četiri titule pod budnim okom Nemanje Kontića, a onda je niotkuda, posle Vimbldona, objavila da sa mladim Somborcem prekida saradnju.

Posle toga njen trener je bio Dejan Petrović, a posle njega Najdžel Sirs. Sa Sirsom (otac Kim Sirs, supruge Endija Marija), Ana nikada nije beležila značajne rezultate, ali zanimljivo, uvek se njemu vraćala kao idealnom rešenju. A on je bio daleko od toga.

U poslednje dve sezone Ana nije bila na vrhuncu. Kuburila je često sa povredama, nije mogla da nađe rešenje za problem koje je imala, a pre svega su bili vezani za njenu psiho-fizičku spremu i nekako tiho poželela da ode u penziju.

Da se vratimo na početak teksta i da ponovimo. Sigurno bismo svi sa pažnjom ispratili taj meč protiv Alertove na Ju-Es openu da smo znali da je poslednji.

Ovako… Ostaje žal što se Ana povukla posle obraćanja na Fejsbuku koje je trajalo tri minuta. Cela karijera, i to kakva, bila je tog 28. decembra ispričana.

Ana je u karijeri osvojila 15 titula i zaradila preko 15 miliona dolara samo od tenisa. Igrala je finale Fed kupa sa reprezentacijom Srbije u O2 Areni u Pragu 2012, kada su naše teniserke pod vođstvom Dejana Vraneša izgubile od Čehinja.

Ana je bila zaštitno lice mnogih svetskihh brendova poput Adidasa, Šiseida, Roleksa, Joneksa, Dubai djuti frija…

Posle 12 godina karijere u kojoj Ivanovićeva nije imala niti jednu mrlju, odlučila je da okači patike o klin. Udata je za Nemca, fudbalera Mančester junajteda, Bastijana Švajnštajgera. Posle povlačenja odlučila je da ostane u biznisu, ali postala je i ambasador sporta i zdravog života. Takođe, Ana je UNICEF-ov ambasador dobre volje za Srbiju.

Često okarakterisana kao neko ko je mogao mnogo više od onoga što je pružila, Ana će nam ipak ostati upamćena po svojoj očaravajućoj lepoti i bezgraničnoj dobroti.

Jedna era je završena. Sigurno će nam svima Ana nedostajati na Turu.

Ali zbog svega što je uradila aplaudiramo joj i kažemo: hvala i srećno.