NEZAPAMĆENO: Kovačević: Predstavnik kluba pozvao nas je posle utakmice i poveo kući na slavu, nismo mogli da odbijemo poziv

Lagan kao perce, često neprimetan na terenu, ne ispušta iz vida fudbalere, a ni igru. Prati šta se zbiva tokom utakmice i sa druge strane aut-linije. Gde je lopta – tu je Marko Kovačević.

Drugovanje sa pištaljkom, žutim i crvenim kartonima i zastavicom, ambiciozni sudija počeo je sa 16 i po godina.

– Od septembra do decembra 2003. imao sam obuku na kursu. U martu sledeće godine debitovao sam kao pomoćnik koleginice Jelene Ristić, u društvu Letice Ižak, koja se kasnije povukla iz sudijskog posla. Tako se počinje, po običaju te odrede da „mašeš” mališanima – počeo je razgovor Marko Kovačević. – Na startu karijere, delio sam pravdu na utakmici pionira, na bivšem terenu Komgrapa, kod starog DIF-a u Košutnjaku. Prvi utisak bio mi je pozitivan, dobro sam se snašao, jer sam poodavno zagazio u fudbalske vode.

Kao šestogodišnjak iz Sarajevske ulice, kaže, punog srca pikao je fudbal.

– Nije mi nikad ništa bilo teško, jer sam pre polaska u školu počeo da šutiram loptu. Brat Miladin krenuo je da sudi 18 meseci pre mene, pola godina bavili smo se istim poslom, bili smo kolege, ali nikada zajedno nismo išli na utakmicu. Posle dve godine rešio je da se otarasi pištaljke. Dobijao sam poverenje da presuđujem na igralištima petlićima i pionirima, kompetentni su procenili da vredim, kasnije su na red došli kadeti i omladinci.

Sredom, za vreme prvenstva, sajt FS Beograda objavljuje delegiranja sudija. Za derbije i vruće terene često su određeni iskusniji arbitri.

– Gledajući kvalitet, nedavno sam imao priliku da sudim jaku utakmicu, omladincima Crvene zvezde i Vojvodine (2:1) na turniru Brodarca. Najteže mi je ranije bilo u selima u okolini grada. Sećam se kao juče da je bio derbi za opstanak u Drugoj BGD ligi, igrali su Velika Ivanča i Vlaška, napeto do poslednjeg minuta, a ko pobedi – ostaje u ligi. Ostala mi je u sećanju lepa uspomena – predstavnik Ivanče pozvao nas je posle utakmice i poveo kući, na slavu. Delegat, kolege i ja nismo mogli da odbijemo poziv galantnog gospodina. Pomalo i dirljiva scena, znamo čoveka svega 90 i kusur minuta, a on nas zove u društvo najrođenijih, najmilijih. Zna se ko dolazi na slavu.

Anegdota na pretek.

– Na tom meču, obratio mi se fudbaler pošto je namerno odigrao rukom: „Sudija, mahinalno sam rukom zakačio po lopti”. Nisam mu ostao dužan, čuo je odmah moje reči: „I ja sam mahinalno izvadio karton iz džepa”. Sudio sam mlađim kategorijama u Borči u danu kad je Milorad Mažić delio pravdu u Surčinu, na susretu Jedinstvo – Borac (Ostružnica) i pozvao sam Vukašina Đorđevića. Komesara za suđenje pitao sam kako je bilo u Surčinu, koji je rezultat... A Đorđević mi je na to odgovorio: „Ne znam, nije mi se sudija još javio”. Uz osmeh sam ga upitao: „Da li ćete da ga kaznite...?”. Obojica smo se nasmejali, naravno.

Kompletan intervju možete da pročitate u božićnom dvobroju Sportskog žurnala za 6. i 7. januar. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.