Džaja ulovio kapitalca od 27 kilograma

Branislav Kojičić Džaja, sa 18 godina, postao je prvotimac, bio predvodnik nove generacije kruševačkih fudbalera, koja se u sezoni 1987/88. izborila da zaigra na elitnoj sceni...

- Bila je to sjajna ekipa, a selektirao je Vlada Milosavljević. Prosek starosti bio je nešto više od 21 godine i neiskustvo je bilo jedan od osnovnih razloga što smo ekspresno ispali iz Prve lige, mada smo pobedili u Kruševcu i Partizan i Crvenu zvezdu – kaže Branislav Kojičić.

Bio je jedan od najboljih Napretkovih fudbalera u drugoj polovini osamdesetih godina, lucidni vezista prefinjene tehnike, ali i golgeter. Sa 23 godine već je bio na ceni i u sezoni 1990/91. pojačao Vojvodinu, sa kojom je  naredne godine osvojio treće mesto u poslednjem šampionatu SFRJ. Igrao je u grčkoj Doksi, na kratko se vraćao kući, u Napredak, pa karijeru nastavio u Sloveniji.

- Nova Gorica je imala ambicije tek da izbegne borbu za opstanak. Bila je osma kada sam došao, a utakmice je pratilo oko 500 navijača. Na kraju, osvojili smo treće mesto, igrali pred punim tribinama. Proglašen sam za najboljeg fudbalera Slovenije, postao popularan.

Iz Nove Gorice preselio se u Ljubljanu, sa Olimpijom osvojio prvenstvo, kup, super kup, igrao na međunarodnoj sceni.

- U prvom kolu Kupa UEFA eliminisali smo Apolon, a potom nas je izbacila Roda. U Holandiji smo doživeli debakl (0:5), u Ljubljani pobedili - 2:0.

Karijeru je završio 2002. u matičnom klubu, a sada fudbalu podučava neke nove klince, trener je Napretkove kadetske ekipe, u Ligi FS RIS. Prošlogodišnje ispadanje iz lige Srbije je minus za kruševački fudbal, posebno kada se ima u vidu rejting prvog tima, ali i činjenica da je Rasinski okrug oduvek bio rasadnik talenata...

- Postoji više razloga, u Kruševcu ima nekoliko škola fudbala, pa je kvalitet razvodnjen. Ima i primera da otac nije uspeo kao igrač u Napretku, pa sad ne želi da mu tu sin trenira. Pokušavao sam prošle godine da dovedem dvojicu talentovanih momaka, jedan je rođen 1999, a drugi je godinu mlađi. Otišli su, međutim, u subotički Spartak i Rad. Ni klinci nisu kao što su nekad bili, mnogi su počeli da treniraju na nagovor roditelja, koji bi da realizuju neke svoje neostvarene ambicije i tu sreće nema. Mnogo ih je i razmaženih, čim ih nešto malo zaboli i to pri slabom opterećenju, napuštaju trening.

Objektivno sagledavanje situacije ukazuje da predviđanja nisu optimistička:

- Generacija koju vodim trebalo bi sledeće godine da igra u ligi Srbije, u omladinskoj konkurenciji. Da bismo opstali u tom rangu, moraćemo da izvršimo dobru selekciju, jer polovina aktuelnih igrača nema neophodan kvalitet, a i pored toga smo malobrojni, redovno je na utakmicama samo po 15 imena u protokolu.

Kada nije na terenu, najčešće je kraj vode. Uživa u pecanju šarana, a može da se pohvali i nekim kapitalnim ulovima.

- Oduvek sam voleo pecanje, ali sam u toj strasti mogao maksimalno da uživam kada sam završio igračku karijeru. U jednom periodu mnogo vremena sam, u tandemu sa Sašom Bakušem, provodio na jezeru Ćelije. Imali smo lepih ulova, moj rekord je kapitalac od 27 kilograma. Sad sam češće na komercijalnim vodama, o kojima mnogi imaju pogrešnu predstavu. Nisu to ribnjaci na kojima je dovoljno samo zabaciti udicu, dešava se da ne mogu ništa da upecam. Ribolov je, u svakom slučaju, divna razbibriga, bekstvo u prirodu, kraj vode, deluje terapeutski opuštajuće... – kaže Branislav Kojičić.

Kompletan intervju pročitajte u štampanom izdanju Sportskog žurnala za 15/16. februar.