PARTIZAN SPUSTIO RAMPU: Žarko: Nisu me dali Zvezdi, Vojvodina je nudila 50 miliona...

Stariji ljubitelji fudbala u banatskoj ravnici, sećaju se Žarka Olarevića, „desetke“ Proletera, vezistu razornog šuta. Bio je „bombarder” u kopačkama, iz levice su sevali projektili, a neki golmani ni pogledom nisu uspevali da isprate let lopte.

Nenad Bjeković je jedini, direktno iz Proletera, postao reprezentativac. Kad je 1969. godine prešao u Partizan, uz tadašnje obeštećenje, Zrenjanince su pojačali golmanom Markovićem, Vidovićem, Tošićem i Olarevićem.

Vidović je završio karijeru na Begeju, bio je ikona Proletera, Marković i Tošić kratko su se zadržali, a Olarević je napravio sjajnu karijeru i godine proveo u inostranim klubovima.

Za dve sezone kaljenja u ekipi sa stadiona u Karađorđevom parku, odigrao je 63 zvanična meča i bio strelac 40 puta. Prve godine, sa 20 pogodaka, bio je golgeter Druge lige.

Pre četiri sezone završio je trenersku karijeru i skrasio se u najvećem banatskom gradu. Šeta Zrenjaninom, sa nekadašnjim igračima Proletera priča o fudbalu, a pogotovo sa saigračem, Radivojem Draškovićem Rakom. Svako pre podne, isti ritual: kafica, „Žurnal”, razgovori...

- Živim u Zrenjaninu u skladu sa starom izrekom: „Odakle ti žena, odatle si i ti“. Moja Slavica je odavde, poslednje tri godine, stacionirani smo u gradu na Begeju i lepo nam je – kaže Olarević.

Rođen je 1950. godine u Beogradu, karijeru je završio u Marselju 1984, ponikao je u Partizanovom pogonu, a 24 meseca u Proleteru, ostavila su trag za čitav život.

- Svega se sećam, Proleter mi je dao karijeru, afirmaciju. U Partizanu je tada bilo 50 igrača, Moca Vukotić, Vlada Pejović, ja i mnogi drugi, istih godina, u paklenoj konkurenciji, dobijali smo šansu na kašičicu, malo prilika na elitnoj sceni. Na sreću, tada je postojao mladi tim koji se takmičio i nedeljno smo imali utakmicu. To je bila sjajna stvar. Kad su me prosledili Proleteru na kaljenje, bio sam spreman, sa 19 godina mogao sam mnogo i odmah se izborio za prvi tim. Kad vratim film, Proleter mi je spasao karijeru, da nisam došao, ko zna šta bi bilo. Već prve sezone bio sam strelac prvenstva. Bajac, Drašković, Egelja, Stojović, Hameršmit, Vidović… Strašan tim smo imali.

Elokventan, kompjuterskog pamćenja, istrgnuo je iz zaborava 1971. godinu i povratak na stadion JNA.

- Vratio sam se posle dve sezone u Partizan, a drugi klubovi su me zvali. U Humskoj je zvonilo na sva zvona, Vojvodina je davala 50 miliona da me puste, u Sarajevo nisam hteo, a nisu ni pitali za iznos obeštećenja. Kad je Miljan Miljanić pozvao da dođem u Crvenu zvezdu, crno-beli nisu hteli da čuju, to je tada bilo nezamislivo. Vojvodini me nisu dali i nisu hteli da čekaju i za 15 miliona obeštećenja, uputili me u kragujevački Radnički. To mi je bio elan za dalje, satisfakcija da, dobrim igrama, mogu otići u inostranstvo. U Šumadiji smo imali strašan tim, davao sam golove, 1974. igrao za amatersku reprezentaciju koja je osvojila EP u Rijeci, još u Proleteru bio sam član olimpijske selekcije.

Vratio se na igre u Proleteru, utakmicu u kupu, protiv „svoga“ Partizana, na obalama Begeja, još prepričava. Zrenjaninci su slavili boljim izvođenjem penala.

- Bila je to prva sezona na Begeju, počeo prolećni deo, zima, hladno. Spasao me Marković, odbranio je tri penala, zajedno smo došli u Proleter. Promašili smo kapiten Milenko Rus, iako nije znao da omane, i ja. Snažno sam opalio, lopta je očešala stativu sa spoljne strane, u zemlju da propadnem. Ćurković me dobro poznavao, nije ni koraknuo, ali nisam bio precizan. U Partizanu sam ostajao posle treninga da mu šutiram, baš sam imao snažnu i preciznu loptu.

Za Olarevića, nekadašnji Proleter radio je poput vulkana i imao sjajnu školu.

- Proleter je imao drugi tim u takmičenju, igrali su juniori i rekonvalescenti iz prve ekipe, kao i prvotimci kad propuste meč zbog kartona. Škola nije zaostajala za velikim klubovima. Sve je sada drugačije, ali, na žalost, nema Proletera. Sramota da je ugašen, nisam verovao, teško to mogu i da izgovorim. Istorija, tradicija, igrači, treneri… Sramota je zbog fudbalera što je ugašen, jer su značili za Jugoslaviju i Srbiju, trag su ostavili. Ma, sve se promenilo....

Dodao je odmah još:

- Prva tri meseca u Proleteru, živeo sam na stadionu, sobe su bile ispod svodova tribina. Jednu noć, od galame, nisam mogao da zaspim. Pitao sam ujutru sekretara, kakva je to bila galama. Odgovorio mi je da su se svađali ko će ući u upravu, nije bilo mesta za sve direktore, a svi su hteli da unesu pare u klub. Sve se to izgubilo, nestalo.

Tri decenije bavio se trenerskim poslom. Krenuo je iz slavnog Marselja.

- Tu sam završio igračku i počeo trenersku karijeru. Tri sezone bio sam u stručnom štabu, pa godinu šef struke. Izgubio sam finale Kupa protiv Bordoa u produžecima. Vodio sam kragujevački Radnički, nikšićku Sutejsku, Kazablanku, sofijsku Slaviju, Zaglebje...Sad odmaram, penzionerski dani i – sećanja. Fudbalska i lepa – kaže na kraju Žarko Olarević, legendarni bombarder u kopačkama.