Ćiro: Da se ne lažemo, morao sam da prećutim Tuđmanu

Molitva i vera, kad te svi sem rođene majke napuste, imaju nemerljivu moć u Lašvanskoj dolini.

Tako je razmišljao Miroslav Ćiro Blažević, čuveni trener, nedavno, u jednom od zagrebačkih kafića, dok su mu na rođendanskoj torti gorele 82. svećice. Život u dva veka, burna kao oluja, s hiljadu padova i uspona, sudara i mimoilaženja, likovanja i tugovanja, a za sve to vreme, čak kad je to bilo i u korist vlastite štete.

Rođen u kasabi podno Vlašića, u Travniku/Dolcu, čudnog podneblja koje je ispisano i opisano u nobelovskom ostvarenju, pored nepredvidive i plahovite Lašve, ispod neba nestvarno plavo - modre boje. Kroz vekove, sve je tu bilo sporno i u stalnom sukobu, svađama i tučama, prožeto i filozofijom „sve će biti i proći”, baš kako je to napisao genijalni Ivo Andrić, s večnom porukom da nijedan san nije samo san...

Dalekih pedesetih godina veka iza nas Miroslav Ćiro Blažević, zagledan u vlašićke strmine, obuzet u mašti novim svetovima, a ne ubogom kasabom samom sebi teškom, zaputio se put Sarajeva, pa Zagreba, onda Rijeke, kasnije ka Švajcarskoj, a do ovog vremena s kraja na kraj cele planete.

- Hvala ti na rođendanskoj čestitci, a ti zapamti: ako si pametan, a ja mislim da jesi, život te nikad neće umoriti, već samo jačati i gurati napred, sve do sudnjeg dana o kojem niko od nas ne odlučuje, pod uslovom da se stalno boriš - rekao je nedavno prijatelju Rodoljubu Petkoviću, koji će mi kasnije preneti: - Hvalio te kao novinara i čoveka, kao da je tebi, a ne njemu 82. rođendan. Govorio je sve, sve najbolje...

Kakav god bio i šta god govorio s Ćirom se malo ko i malo šta može da poredi. Uostalom, ono što je dobro, uvek je kratko rečeno - svoj! Ko god ima žara i volje, ima i načina da to ostvari, zar ne Miroslave Ćiro Blaževiću, baš kao i ove priče satkane od brojnih susreta u Zagrebu, Banjaluci, Sarajevu, Beogradu...

...Sunce već poskočilo, nigde, čini mi se, tramvaji tako jednolično ne kloparaju kao u Zagrebu. Ispred hotela „Interkontinental”, tačno u dogovoreno vreme, čeka nas Ćiro:

- Dobro došao, šta ima u Banjaluci?

Svi su te pozdravili.

- Jesi li bio skoro u Beogradu?

Nisam, ali sam u toku šta se dešava.

Ćiro zavaljen u udobnoj fotelji, odmah se raspričao:

- Ne mogu da prežalim što nisam bio na Miljanovoj sahrani. Čuo sam da je bila veličanstvena, ako sahrana može biti uopšte veličanstvena, zaslužio je takav oproštaj. Bio sam daleko. Znao sam vreme sahrane, u tom času otišao sam u hotelsku sobu i isplakao se... Baš sam voleo tog čoveka. Bio je pravi dasa, toliko toga se od njega moglo naučiti, i kao trenera, ali pre svega kao čoveka. Ličnost!

Ćiro nastavlja „beogradsku priču”:

- Duša me i sada boli zbog Džaje. Znam da ste izuzetno dobri, hvala Bogu pa se sve završilo kako se završilo, ali ostavilo je to traga na njegovoj duši. Vrištao sam kad je bilo to zlo: „braćo Srbi, sram vas bilo!” Dragan je legenda svetskog, a ne onog jugoslovenskog fudbala. Uz to i sjajan čovek, za života je, ne samo za Srbiju, ostao besmrtan, ali j.... nas, moj prijatelju.

Ko god uđe u hotelsku baštu i srdačno pozdravlja „trenera svih trenera”. On promoviše mene.

- Znaš li ovog gospodina, novinarskog majstora?

Ljudi sležu ramenima, a Ćiro ne odustaje:

- Kako ćeš znati, kad ne znaš ćirilicu, a on piše u tim novinama.

Smejemo se, jedan gospodin „spašava stvar”:

- Znam ga iz filma o bokserskom šampionu o Marijanu Benešu...

Idemo dalje, priča ne čeka: bliskost s Tuđmanom, „domovinski rat”, o hrvatskom fudbalu i Dinamu, porodica kao stub života, odnosima sa Mamićem...

- S predsednikom me upoznala njegova kćerka Nevenka. Tuđman se razumeo u fudbal. Često je spominjao Juventus iz šezdesetih godina sa Omarom Sivorijem, to mu je bila mera fudbalskog umeća... bio je presrećan kad smo na prvenstvu sveta u Francuskoj osvojili treće mesto. To je tada Hrvatskoj bilo vrednije od suvog zlata, a ja i danas mislim da nije bilo one nepromišljenosti Bobana, kod izjednačujućeg gola, išli bismo do kraja, možda i do titule šampiona sveta.

„Domovinski rat” dvadeset godina kasnije:

- U ratu sam dao 200.000 maraka da mi sin ne ide u vojsku. Gorka su moja porodična iskustva s ratovima. Tuđman mi jednom prilikom kaže: „dobro je rekao narod - bogataši za rat daju volove, a sirotinja sinove.” Prećutao sam, iako sam i ja njega mogao, tim povodom što-šta pitati, ali pred svakim predsednikom se mora mnogo toga prećutati, da se ne lažemo. Moj prijatelju, nikome rat nije brat, nikome!

Kompletan tekst možete da pročitate u štampanom broju Sportskog žurnala za 25. februar. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.