Večita težnja čovekova da spozna svoje granice, da se sa sobom poigra, da iz sebe izvuče najviše što može i time ostvari zamisli, dovela ga je i do sporta, jedne od najvećih radosti i uživanja tela, ali i duše, jer, jedno bez drugog nije. Gde je sport, tu su i navijači, oni koji uživaju u tuđim dostignućima i rezultatima, oni koje bodre, vole, i neretko pređu granicu podrške, ponesu ih strasti, zaborave na ono zbog čega navijaju.
U susret novom 154. večitom derbiju Crvene zvezde i Partizana, ali i jednom od najvećih hrišćanskih praznika, Uskrsu, porazgovarali smo sa filosofom, teologom i profesorom književnosti, akademikom Dimitrijem Kalezićem (protojerej-stavrofor Srpske pravoslavne crkve, profesor Univerziteta u penziji i bivši dekan Bogoslovskog fakulteta u Beogradu).
Profesore, na mnogim tribinama i predavanjima govorili ste s puno razumevanja o sportu i sportistima, neophodnosti neraskidivog gledanja na duh, dušu i telo, s takvim detaljnim poznavanjem kao da ste i sami bili sportista?
- Ne, nikada se nisam bavio sportom, i ako izuzmem tridesetpetogodišnje žustro pešačenje po nemalom parohijskom terenu i to što mi je jedan od sinova difovac, nemam dodirnih tačaka s tom granom. Da, čovek je jedinstvo duha, duše i tela i toga treba da bude svestan, da ih jednako neguje i razvija. I jednome i drugome je otvorena večnost i odgovorni smo i za jedno i za drugo. Nedavno sam napisao tekst „Hrišćansko poimanje tela”, u kom između ostalog govorim o važnosti tela, ali i tom neophodnom skladu. Da li je Hristos ovaploćen, pa jeste, da li je vaskrsao, i to realno – jeste, znači telo je moje važno, a da li je duša preča – pa jeste… Jedno i drugo – to je čovek.
Naši fudbalski navijači neretko izgube kontrolu na stadionima, neki načine najteže prestupe, a stalno ističu svoju privrženost veri i pravoslavlju, kako to tumačite?
- Evo, mi sada vodimo razgovor, to nije jednosmerna ulica, to je dijalog, postoji harmonija, postoji koncentracija. Ako nema harmonije, treba pronaći izvore. Koncentracija znači da čovek vlada sobom iznutra, sobom, i drugima. Treba podrediti telesnu snagu ovome…
Ali, strasti se tako brzo razbuktaju…
- Ima da vlada sobom, odgovoran je! Prvo lice jednine. Svako prvo da krene od sebe. Da ne bude rob navijanja, e tu je disciplina. Disco discere – podučavati, sebe i druge… Imamo telo, važno je, nije nam džaba dato, ali nisi ti samo telo, to nije ništa, to si ti samo sa telesne strane, mora zajedno sa dušom, mora nešto da upravlja tim nagonima, i da ih vodi. Kod starih Grka imamo gnosis i epistimi, razmišljanje i predmetna ravan, i na njoj šta ima, a kod starih Slovena – vjedjenie i znanie.
Kad se prepustimo stihiji, nema mnogo razmišljanja?
- Ko učestvuje ponese ga taj talas, kao kad dune vetar i odnese lišće, pogotovo ako je list suv... Ko se prepusti, ode, pokulja snaga iz njega, gubi kontrolu, nema tu intelekta.
Šta vlada ostrašćenim navijačima?
- Inat i stihija. Tu nema ljubavi prema timu i sportu, tada se ne voli, gazi se po živima, a ko mu je dao to ovlašćenje?! Da, navijači jesu odraz društva, masu treba obuzdavati, postoje institucije za to, treba to oblikovati, ali pre svega pojedinac mora sam sa sobom, to je upućivanje na uzvišene ciljeve.
Kompletan tekst možete da pročitate u štampanom broju Magazina Sportskog žurnala za 15. april. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
