NEBESKA POLjA TRENERA: Miljan, Vujke, Sula, Ivić...

Kriterijumi za dobijanje tog ponosnog naziva, legenda, su i te kako visoki; entuzijazam, inteligencija, autoritet, čast, a iznad svega znanje.

Posle ulaska jedinica Crvene armije, u Jugoslaviji je počela epoha u kojoj je tek oslobođeni narod bio opijen sopstvenom snagom i ushićen velikom pobedom nad silama zla. Posle formiranja nove, mlade države, krenulo se na uređivanje kulture, zdravstva, prosvete, sporta. Počela je potraga za onima koji će te oblasti podići na zavidan nivo.

Fudbal je bio sport kojim su se bavile široke narodne mase. Posle blistavog rezultata na Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. godine i osvajanja srebra, a zatim zlata u Rimu (1960) „loptanje” je postalo nacionalni sport broj jedan. U fudbalu se pojavio niz ljudi koji su iz sve snage verovali u najveću utopiju, a to je da Jugoslavija postane evropska sila. Zato se i treba prisetiti nekih od njih.

U vreme Svetskog prvenstva u Engleskoj 1966. godine u Crvenoj zvezdi se desio „zemljotres”. Smenjen je legendarni Rajko Mitić, a na mesto trenera je postavljen Miljan Miljanić, anonimus, koji kao igrač nije ostavio skoro nikakav trag. Rajko je bio prva „žrtva” minulih vremena, amaterizma kojem je u fudbalskom svetu odzvonilo. Zbog tog poteza uprave, Mitić nekoliko godina nije odlazio u klub. Kada se odljutio shvatio je da je angažovanje Miljana bilo sjajan potez.

Miljan, mlad, zdrav, ambiciozan, inteligentan čovek, veliki teoretičar, još bolji organizator, počeo je sa stvaranjem velikog kluba. On je prvi posadio korene profesionalizma u Jugoslaviji. Znao je sa ljudima, pristupačan, komunikativan, ludo samouveren, bio je jedan od onih čiji su životi bili gorivo socijalističke, ali i fudbalske revolucije.

Crvena zvezda i Dragan Džajić su Miljanićevo životno delo. Miljbanov duh i danas lebdi nad Marakanom. Plasman u polufinale Kupa šampiona 1971, a zatim i dve pobede nad Liverpulom 1973. godine su bile ulaznica za evropsko društvo. Te 1974. je preuzeo Real gde je trenirao Brajtnera, Necera, Butragenja,… Sa Zvezdom je osvojio četiri titule i kup, a sa Realom duplu krunu.

Prvi klub u Jugoslaviji, koji je uspeo da preuzme titulu „velikoj četvorci” je bila Vojvodina. Najzaslužniji za to je bez dileme Vujadin Boškov. Vujke je 14 godina nosio dres Vojvodine gde je i počeo trenersku karijeru. U sezoni 1965/66 „lale” su bile prvaci. Bila je to blistava generacija koju su predvodili Pantelić, Takač, Trivić, Sekereš…

Još tada je bio vizionar i pokrenuo incijativu za izgradnju sportskog centra u Veterniku, koji po njemu i nosi ime. Vojvodina i danas tu trenira. Kao trener je radio u Holandiji, Španiji i Italiji. Činjenica da je sa Realom bio prvak Španije (1979/80), sa Sampdorijom šampion Italije (1990/91) potvrđuje njegovu ekstra klasu.

Kada je 1969. godine Sulejman Rebac seo na klupu Veleža niko nije očekivao da će se zadržati duže od tri meseca. Sula, kako su ga zvali od Vardara pa do Triglava, je do tada vodio mlađe selekcije. Nije se ni malo uplašio, odmah je u prvi tim ubacio nekoliko klinaca (Marića, Topića, Vladića, Bajevića, Hadžiabdića…), napravio izvorni hercegovački tim, a zatim je krenula renesansa Mostaraca. Tomislav Ivić je tvrdio da je baš Rebac, utemeljivač modernog fudbala u Jugi.

Velež je igrao šarmantan, raskošan, galantan, boemski fudbal. Sula je svoj duh i duh igrača ugradio u igru. Njegovo znanje i autoritet su bili od presudnog značaja da na pravi način posloži Veležovu mladost. Veliki trener, sigurno jedan od najvećih sa pro-stora stare SFRJ, ali nije bio te sreće da sa „rođenim” osvoji titulu. 

Van terena je bio šeret, veseljak, što bi njegovi sugrađani rekli – spadalo. Kada bi sa svojom „francuzicom” na glavi prošetao Mostarom svi su ga pozdravljali, a on bi im uz osmeh otpozdravljao. Bio je autentična mostarska raja. Voleo je život, i da popije, i da zapeva, da se proveseli u kafani i da uživa uz Žilavku ili Blatinu, izvorna mostarska vina. Kada je pevao to su najčešće bile sevdalinke, ali nisu mu bile strane ni italijanske kancone i dalmatinske pesme, pošto je pet godina igrao za Hajduk iz kojeg je stigao i do dresa reprezentacije.

Suli je uspelo ono što nije nikome posle odvratnog rata sa početka devedesetih. Na poslednjem ispraćaju Sulejmana Rebca (2006) na mostarskom groblju Sutina se okupilo više od 3.000 ljudi. Uprkos histeriji mržnje koja je razorila Mostar više i od Hirošime i Nagasakija, Sula je i mrtav ujedinio Srbe, Hrvate i Bošnjake. To mogu samo veliki ljudi.

Čobo, Koka, Velija, Uvo, Škija, Hadžija, Feler, Guza, Jozo, Sepi, Tica ili po prezimenima Janjuš, Kojović, Bećirspahić, Bratić, Katalinski, Hadžiabdić, Jelušić, Janković, Bukal, Sprečo, Deraković.  Šampionski sastav Željezničara iz 1972. godine. Zvali su ih „dinamit momci”. Tvorac tog tima je bio Milan Ribar. On je u domaći fudbal uneo čvrstinu, oštrinu, koja do tada nije primenjivana. Imao je i specifičan način treninga. Njegovi igrači su pucali od snage. Zalivao bi čoškove terena gde su satima vežbali klizeće startove.

Tih godina se među ljubiteljima fudbala vodila polemika. Mnogi su tvrdili da Željo dominira zbog grubosti odbrambenih igrača, a ne zato što ima najbolji tim. To naravno, nije bilo tačno. Ribar je bio trener sa harizmom, a to potvrđuje i podatak da su če-tvorica igrača te ekipe (Hadžiabdić, Katalinski, Janković, Bukal) bili reprezentativci.  

Hajduk je u imao niz uspešnih generacija, ali nikada nisu bili tako moćni kao u vreme Tomislava Ivića. Kada je 1973. godine debitovao kao trener, odmah se videlo da je reč o neverovatnom entuzijasti, maksimalno posvećenom fudbalu. Za razliku od većine kolega, nije bio ni malo sujetan i upijao je svaki savet.

„Bili” su bili prvi tim na jugoslovenskim prostorima, koji je igrao „totalni” fudbal. Uveo je košarkaške elemente u fudbal, pa su njegovi igrači igrali presing po celom terenu. Usavršio je do perfekcije ofsajd zamke, tako da je rival teško i dolazio u šansu za gol. Imao je Hajduk sve osim iskustva, što ga je koštalo na internacionalnoj sceni.

Žungul, Šurjak, Oblak, Mužinić… tih godina su dominirali, a po pravilu su titule osvajali u Beogradu gde su redovno pobeđivali i Partizan i Crvenu zvezdu. „Crno-belim” su davali i po šest komada na JNA.

Malo ko zna da je čuveni Žoze Murinjo prve fudbalske tajne učio od Ivića u vreme kada je trenirao Porto.

–  Kada sam bio trener Porta, Murinjo je bio student na trenerskoj školi. U Portu smo se upoznali, ali samo kurtoazno. Kad smo se 2005. videli u Londonu, nakon što je Čelzi pregazio Barselonu, poklonio mi je knjigu i napisao posvetu: “Ovu knjigu poklanjam najvećem treneru, u želji da imam toliko pobeda kao i on!” – pričao je Tomislav Ivić.

Miljan, Vujke, Sula, Ribar i šjor Ivan, treneri umetnici su već odavno na zvezdanim nebeskim poljanama. Našli su gore i Rajka Mitića i Branka Zebeca i Gojka Zeca i Antu Mladinića i Dušana Nenkovića i Branka Stankovića i Florijana Matekala… Kada bi se opet sastavili i istrčali u najjačem sastavu, održali bi javni čas fudbala i pobedili svakog rivala na svetu.

Kompletan tekst možete da pročitate u štampanom broju Magazina Sportskog žurnala za 15. april. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.