PARTIZANOVA EVROPSKA KRUNA 1992: Tri poena, tri poena, vreme je isteklo, nemojte se ljutiti... (VIDEO)

Ovo je čudo! Pišite šta hoćete. Ja najbolji igrač šampionata? Ne! Partizan je najbolji – pričao je u euforiji Predrag Saša Danilović, novinaru Sportskog žurnala Zoranu Petroviću, tog 16. aprila 1992. godine na centru dvorane „Abdi Ipekči“. Samo nekoliko trenutaka pošto je Partizan osvojio titulu prvaka Evrope. Prvu i jedinu do koje je jedan srpski klub uspeo da dođe.

Ali kakav su put crno-beli morali da prođu do trona! O tome bi, kako je u knjizi „Košarka, to je Partizan“, njen autor Slobodan Vladušić slikovito objasnio, mogao da se snimi holivudski blokbaster. Taj put je imao sve neophodne elemente da bude zanimljiv producentima i rediteljima.

Govorio bi o jednom od najpopularnijih sportova, glavni „junak“ bi bio tim sa tradicijom, ali tim bez stranaca, koga su pred tu sezonu napustila dvojica najboljih igrača, tim koji je imao trenera debitanta... I da priča bude „holivudski“ potpuna – taj tim je dolazio iz zemlje u kojoj je počinjao rat, koja se raspadala, zbog čega je samo jednu utakmicu odigrao na svom terenu.

Onda je postao prvak Evrope!

Samo što bi – kako je Vladušić dodao – na najavnoj špici moralo da piše: „Bazirano na istinitoj priči!“

To je put koji su Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović, Zoran Stevanović, Nikola Lončar, Dragiša Šarić, Mlađan Šilobad, Slaviša Koprivica, Vlada Dragutinović, Ivo Nakić i Željko Rebrača, pod vođstvom Željka Obradovića... prošli da bi ušli su u legendu.

To njihov uspeh čini jednakim najvećim sportskim podvizima. Ne preterujemo.

- Iskreno se nadam da nijedan klub nikada više neće doći u takvu situaciju. Jer, uopšte nije bilo lepo – tim rečima je Predrag Saša Danilović, završio svoje kratko sećanje na te dane, dok je gledajući fotografije, umetničke slike, razne suvenire iz Istanbula ili Fuenlabrade i kroz razgovore sa tadašnjim saigračima evocirao uspomene.

Možda su te teške okolnosti taj trofej učinile još slađim.

- Slatko je u svakom slučaju – uzvratio je Danilović.

Partizan je još jednom okupio tu čudesnu generaciju. U galeriji „Štab“, među potpornim zidovima Brankovog mosta, na izložbi kojoj je obeležen taj sjajni jubilej – 25 godina od Istanbula.

- Malo je iznenađujuće koliko je vremena prošlo – uz osmeh je dodao Danilović.

Ali neke stvari se nisu promenile. Emocije koje su svi oni doživeli te istanbulske večeri su neponovljive. I svi oni su više puta isticali da nijedan uspeh koji su kasnije ostvarili, nije mogao da se meri sa tim Kupom evropskih šampiona. Baš zbog okolnosti u kojima je osvojen.

- I u ovoj večeri, kada proslavljamo ovaj vredan jubilej, emocije su prilično jake. Sa ove vremenske distance smo mnogo svesniji šta je to tada značilo. Kao ljudi u tim godinama, nismo bili dovoljno ni mudri, zreli pa ni pametni da shvatimo šta je sve to bilo.

A bilo je...

- Napravili smo ogromnu stvar. Taj naš rezultat je, uzimajući u obzir i vreme i šta se sve dešavalo, jedan od najvećih evropskih rezultata u sportu u to vreme.

Svi već dobro znaju da je Partizan u toj sezoni svoje mečeve kao domaćin igrao u Španiji. Od tada su crno-beli posebno vezani za Fuenlabradu, predgrađe Madrida, koja im je bila drugi dom. I Danilović je.

- Nikada neću uspeti da se dovoljno zahvalim ljudima iz Fuenlabrade, koji su nas, ne samo bodrili, već onako baš iskreno voleli. I protiv španskih klubova, navijali su za nas. Oni su ublažili sve nedaće u kojima smo bili te godine.

Taj Istanbul je bio prekretnica u karijerama svih u crno-belom.

- Naravno! Otići u inostranstvo kao najbolji igrač turnira, ali pre svega kao prvak Evrope, ogromna je stvar. Ljudi te drugačije gledaju, što je normalno. I ti imaš mnogo više samopouzdanja. Sale Đorđević i ja smo posle toga otišli u velike evropske klubove i to nam je mnogo značilo. Barem meni.

Nije Partizanov jubilej jedini koji slavimo u ovoj godini. Od čuvene „odbojke“ Kićanovića i Slavnića iz finala Evropskog prvenstva u Liježu i osvajanja zlatne medalje, prošlo je tačno 40 godina, prošlo je i 20 godina od još jedne čuvene trojke Aleksandra Đorđevića – ovog puta u dresu reprezentacije, kojom je Jugoslavija na EP u Badaloni, u poslednjoj sekundi pobedila Hrvatsku u prvoj utakmici dve zemlje po raspadu SFRJ. Kasnije je osvojila i zlato. Slavićemo i 15 godina od poslednje zlatne medalje našeg nacionalnog tima – prvog mesta na Svetskom prvenstvu u Indijanopolisu 2002.

Istorija je prebogata, da li i budućnost može da bude protkana trofejima, da li su svi ti divni trenuci kojih se sa toliko ponosa sećamo, ponovljivi - pitamo Danilovića. On odgovara kao predsednik Košarkaškog saveza Srbije. 

- Što se tiče klupske košarke, nadam se da će neko da ponovi taj naš uspeh. Na kraju krajeva, svi oni igraju da bi došli u situaciju da osvoje taj najvredniji trofej. Kada je u pitanju reprezentacija, mislim da će se tu ponoviti dosta divnih trenutaka.

Priču je zaključio u optimističnom tonu.

- Srbija kao zemlja ima talentovane momke, samim tim ih ima i Partizan.

Mlađan Šilobad je proslavi jubileja učestvovao kao član te čuvene istanbulske generacije, ali i kao izvršni direktor sadašnjeg tima Partizana.

- Prosto ne možemo da verujemo da je prošlo 25 godina, kao da smo juče bili u svlačionici – bio je prvi komentar nekada odličnog centra. - Povezali smo se kao prijatelji, neki smo i kumovi. To naše prijateljstvo je bilo stvarno iskreno. Možda je i zbog toga napravljen takav rezultat. Pre svega, to su sve bili dobri ljudi. Svi smo se dobro razumeli.

Osvrnuo se i na proslavu jubileja.

- Za deset i 20 godina, klub je pravio velike događaje. Imali smo utakmicu, pa i onu akademiju u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Ovog puta je bilo baš po meri, ne treba svaki dan to spominjati i objavljivati, ali je bitno da se ne zaboravi.