Ko je Aleksandar Veselinović, trener koji je nedavno ostavkom na mestu šefa struke Vojvodine, posle 19 dana uzburkao domaću fudbalsku javnost podnoseći neopozivu ostavku na mesto šefa struke Superligaša Vojvodine zbog nemogućnosti sprovođenja sopstvenih ideja, pobrao nepodeljene simpatije fudbalske javnosti.
– Rođen sam 1970, u Obrovcu na kršnom Velebitu. Maštao sam od malena da treniram fudbal, kad sam poodrastao nekoliko puta nedeljno sam putovao 40 kilometara do Benkovca, igrao za matični Velebit. Nije mi bilo teško, naprotiv. Ubrzo sam kao talentovan prešao u fudbalsku školu splitskog Hajduka, nekoliko godina kasnije obreo u Crvenoj zvezdi. Zatim, kao profesionalac igrao u Radu, Bečeju, Radničkom iz Niša i Hajduku s Liona, odakle sam otišao u Belgiju, pa Grčku i Bugarsku.
Rano je prekinuo fudbalsku karijeri i započeo trenersku.
– Imao sam 31 godinu kad sam prelomio da je došlo vreme školovanja za trenera. Nije mi bilo teško, s obzirom na to da sam se kao igrač pripremao za novi poziv. Završio sam Višu trenersku školu u Beogradu s najvišom ocenom, potom započeo školovanje za B, A i PRO licencu.
Krenuo je od najnižeg stepena takmičenja.
– Dugo sam razmišljao kako da usmerim trenersku karijeru. Osnovao sam školu fudbala u Futogu, posle godinu rada već imao više od 100 polaznika. Stizala su deca sa svih strana, prvi put u istoriji i kvalitetni dečaci iz Vojvodine ovde usavršavali – ponosno će Veselinović.
Da se dobar glas daleko čuo, čak do Rostova.
– Pokrenuo sam akademiju fudbala, za osam i po godina učinio u Rusiji jednom od najpoznatijih. Obavljao sam i ulogu koordinatora i trenera dva najstarija godišta, 1996. i 1997. Više od 30 igrača je, potom, nastavilo karijere u u vodećim ruskim klubovima, šestorica su postali reprezentativci Mitrjuskin, Vjatkin, Goglicidze, Nazarov, Maksimenko i Gordeočuk. Dva puta sam po izboru Fudbalskog saveza Rostova proglašavan trenerom godine. Kruna rada u Rusiji bio je poziv Fudbalskog saveza Rusije da predajem na FIFA seminaru s direktorom austrijskog saveza Viliemom Ruterštajnerom.
Vratio se u Srbiju 2014, zadržao se samo šest meseci.
– Prihvatio sam da pola godine volonterski radim u mlađim selekcijama Fudbalskog saveza Srbije, zatim krajem godine dobio posao šefa stručnog štaba litvanske Suduve. Pomoćnik mi je bio odličan trener i čovek Vladimir Gaćinović. Ostali smo dve godine, igrali kvalifikacije za Ligu Evrope i, posle dužeg vremena, ušli u polufinale tamošnjeg kupa. Imali smo impozantan skor, što je uzrokovalo da budemo najgledanija ekipa u ligi, naš Radzinevichius najbolji igrač i strelac sa 28 golova. Ja, najbolji trener drugog kruga prvenstva, ekipe koja u dve godine nije dobila crveni karton!
Nenadano se vratio u srpski fudbal i za kratak period rada u Vojvodini igračima vratio poljuljano samopouzdanje, veru u sopstvene vrednosti.
– Poziv predsednika Nadzornog odbora Vojvodine Dragoslava Vukovića sam iz prve prihvatio, ne postavljajući dodatne zahteve. Pred mene je postavljen cilj da se klub plasira na mesto koje garantuje igranje u Evropi. Svestan odgovornosti, istorije i tradicije velikog kluba trudio sam se da postupcima, ponašanjem, izgovorenom rečju i predanim radom doprinesem uspehu kluba. Radio sam sa divnom grupom ljudi i kvalitetnim igračima, koji su od prvog dana profesionalno izvršavali zadatke što je dalo određene rezultate. Plasirali smo se u polufinale kupa, u prvenstvu dva meča igrali nerešeno i jedan pobedili, dakle, bili na pravom putu. Nakon trijumfa nad Napretkom, s kojim smo skoro sigurno izborili učešće u Evropi, a pred meč s Partizanom, zbog nemogućnosti realizovanja svojih ideja podneo sam neopozivu ostavku. A, Vojvodinu ugnjezdio duboko u srce – emotivno je zaključio Aleksandar Veselinović.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
