Legenda o Partizanu koji je stvorio Fuenlabradu

Ko zaboravlja prošlost nema budućnost. Partizan je 16. aprila 1992 u finalu Kupa šampiona u Istanbulu savladao Huventud iz Badalone i postao klupski šampion Evrope. Ni pre ni posle toga to od ruke nije pošlo ni jednom klubu sa teritorije Srbije. Dakle, istorijski podvig. Iz mnogo razloga.

Do titule najboljeg na Starom kontinentu došao je bez stranaca, sa trenerom iz svog kluba - Želimir Obradović je 10 meseci pre toga iz patika uskočio u salonske cipele – igrajući praktično osim jednog meča četvrfinala sa Knorom, sve utakmice na strani. Zbog sankcija međunarodne zajednice prema našoj zemlji.

Partizan je bio bez pomoći svojih vernih Grobara, ne i bez navijača. Jer stanovnici Fuenlabrade, gde su crno-beli primali goste, do 1970. sela sa nekoliko hiljada stanovnika, danas modernog grada sa blizu 200.000 ljudi, na domak Madrida, prihvatili su Partizan kao rod rođeni. I poklonili mu srce i dušu.

Nikola Lončar, jedan od desetorice momaka za nezaborav – još Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović, Ivo Nakić, Slaviša Koprivica, Vladimir Dragutinović, Željko Rebrača, Zoran Stevanović, Mlađan Šilobad i Dragiša Šarić – koji je posle završetka igračke karijere ostao da živi u Španiji, u Madridu, u četvrtak veče uoči utakmice Endesa lige između domaće Fuenlabrade i Obradoira razmenio je poklone sa Oskarom Kintanom, sada predsednikom španskog prvoligaša, tada gradonačelnikom. Time je između ostalog obeleženo 25 godina od sezone kada je Partizan osvojio Evropu.

- Bilo je lepo, sa Kintanom sam razmenio poklone na centru igrališta. Ideja je potekla iz Partizana, Šilobad mi je poslao klupsku zastavu koju sam predao Kintani, a on mlađim naraštajima Fuenlabrade. Potom su mladi košarkaši noseći je obišli dva kruga oko terena praćeni aplauzima publike. Partizan je na dar dobio naš poster u kamenu koji uskoro donosim u Humsku – ispričao je Lončar dok ga je voz nosio ka Barseloni, odakle je sinoć za Kanal plus komentarisao utakmicu Barselona – Tenerife.

Evocirajući uspomene Lončar se prisetio:

- Fuenlabrada je tada imala nižerazredni klub, a sada je španski prvoligaš koji je učestvovao u Evrokupu. U međuvremenu su stasale nove generacije koje nisu bile ni rođene kad smo igrali tamo i postali šampioni Evrope, ali u ovom gradu svi znaju za Partizan. Legenda se prenosi s kolena na koleno, jer zahvaljujući Partizanu košarka se primila u Fuenlabradi. Zaigralo mi je srce – ne krije Lončar.

Kaže da se grad toliko promenio, da ga oni koji posle 1992. nisu  dolazili sada ne bi prepoznali.

- Sve je novo, osim dvorane koja je tada izgrađena. Koševi su bili viseći, nismo mogli da se priviknemo dok nisu doneli konstrukcije. Recimo, nije bilo dobrog hotela u Fuenlabradi ili okolini, pa smo bili smešteni u Madridu u La Habani, pored stadiona Santjago Bernabeu. Poneki put prođem tom uskom ulicom...

Partizan je imao mlad sastav, takvi su bili i lideri, Đorđević 25, Danilović 22 godine. Trener Obradović 32.

- Mi ostali smo uglavnom bili za odbranu. Imao sam 19 godina i učio sam od najboljih. Bio sam deo ekipe koja je postigla najveći uspeh u istoriji srpske košarke, to je privilegija.

Kasnije su petorica ljudi iz te trofejne ekipe jedan deo karijere proveli u Španiji. Đorđević je igrao za Barselonu i Real, Nakić za Manresu, Lončar za Real, Huventud, Breogan i Estudijantes, Rebrača za Valensiju. Obradović je bio trener Huventuda i Reala. Od mlađih generacija crno-belih za Fuenlabradu je nastupao Dejan Musli, sada dres ovog kluba nose Ivan Paunić i Blagota Sekulić.