Humanost na delu: Teško obolela bivša reprezentativka sa bolesnim sinom živi na ivici bede, stiže pomoć

Nadu Drvenjak Šljukić, vrsnu igračicu na poziciji srednjeg beka, ali i sjajnog kružnog napadača koja je nekada bila prva rezerva legendarnoj Kaji Ileš, očekuje druga operacija raka dojke, dok kao samohrana majka mora da brine i o bolesnom sinu, a njega nema ni ko da čuva dok je ona u bolnici, niti imaju od čega da žive.

– Primam deset hiljada dinara invalidnine u dva dela, od toga živimo u iznajmljenom stanu, a penzija od mog tridesetogodišnjeg rada kao zubne tehničarke u Domu zdravlja očekuje me tek od oktobra, pa molim za pomoć sve koji mogu na bilo koji način to da učine – ne okolišava Nada, ne prestajući da veruje da je ovaj poduži period u njenom životu samo prolazna nevolja i da će stati na svoje noge.

O Nadinoj sudbini se već pisalo, pomoći značajnije nije dobila, ali obećanja pregršt:

– Gradonačelnik Novog Sada mi je obećao stan, još ništa od toga, kao ni pomoći s drugih strana. Nema kome se nisam obratila, na čija vrata nisam zakucala, ništa. Ali, ne kukam, ne ljutim se ni na koga, sad bar imamo krov nad glavom zahvaljujući jednoj prijateljici koja nam je uplatila stanarinu, a spavali smo pola godine na Štrandu u kabini, kupali se u ledenoj vodi, na minus dvadeset... Ma, da ne pričam svoje jade, hajmo na vedrije teme.

O rukometu naravno...

– Ma, kakva sam, i sad bih istrčala na teren, samo da me zdravlje služi, slabo ko tu sad ima srca... I tako sam igrala do četrdeset treće, a već sam prvi put bila operisana od ovog prokletog raka, pre 23 godine, čak bila na ivici potpisa sa jednim grčkim klubom, radila, u Domu zdravlja. Tražila im ja 20.000 evra za ugovor, a oni meni, „pa nisi Duda Ivković...“, mislili da tražim toliko za mesec. Kažem ja njima, „ja jesam Duda za rukomet!“Ma, svega je kod mene bilo...

I očas posla krenuše priče od pre tridesetak godina, nesuđene Olimpijske igre u Moskvi i odlazak u Radnički, krvavi rad kod Vinka Kandije i Jezdimira Stankovića koji je Nadu i otkrio kao vanserijsku rukometašicu:

– Stvarno sam bila ozbiljno dobra igračica, generacija Ivanke Šuprinović, obožavala sam je, Rade Parezanović, Milenke Sladić, Mare Torti, Dragice Palaverse... Ala, se tada igralo, uuu... Taman kad je na poziv Kandije trebalo da pređem u Radnički, udam se, muž mi zabrani da igram rukomet, i sve pade u vodu. Prethodno su me i povrede ometale, ma sto nekih čuda me oduvek pratilo...

Nada Drvenjak je igrala za novosadski Željezničar, u Potisju iz Ade, u Petrovaradinu, a bila je i juniorska reprezentativka Jugoslavije od jedanaeste godine, potom omladinske, pa igračica B selekcije državnog tima, da bi za A reprezentaciju odigrala 25 utakmica, osvojila čuveni Trofej Jugoslavije:

– Sećam se kao da je bilo danas, vodio nas Vinko, dobile Ruskinje u finalu, ja dala pobedonosni gol... Ali, meni se sve nešto nije dalo da se potpuno ostvarim, uvek bi se nešto isprečilo. Tako mi pred odlazak u Italiju pukne Ahilova tetiva, sa reprezentacijom arkada... E, sad sam se setila i svoje cimerke iz Splita, Gordane Vidović, udate Šušnjar, igrala je za Dalmu, baš bih volela da je vidim, izgubile smo kontakt...

Nada se nada dobru, i da će je se setiti njene drugarice, možda pomoći i olimpijke koje bi od nacionalnih penzija mogle da skupe neki dinar da premosti ovaj gorak period do penzije.

RS Srbije je u ovoj akciji odmah odreagovao, Božidar Đurković je na prvi poziv već uplatio jednokratnu pomoć za nekadašnju sjajnu igračicu.