Nije stigao Mijajlo Marsenić da složi sve utiske oko Vardarovog ustoličenja na evropski presto, a već je morao da se posveti patriotskim obavezama - završnom putu Srbije na Evropsko prvenstvo u Hrvatskoj. Uspešno je privedena kraju i ta akcija, pa mladi Beranac može da uživa za kratko na odmoru u rodnom gradu.
A, šta za Srbiju znači plasman na kontinentalni šampionat, koliko je put kroz grupu bio težak za Orlove?
– Značajan je, pre svega, za rukomet u Srbiji tim pre što smo prošli kroz tešku grupu, za protivnike imali odlične reprezentacije. Bilo je baš svega na tom putu. Svako je svakog uspeo da pobedi, otkine barem po bod. Na kraju, mislim da smo, uz Beloruse, najviše zaslužili plasman zbog važnih pobeda na strani. Propustili smo dva velika takmičenja, dva svetska prvenstva zaredom i bila bi prava šteta da reprezentacija poput naše ne učestvuje na jakim takmičenjima - priča Mijajlo.
Vojska komandanta Raula
Vaš trener u Vardaru Raul Gonzales salutirao je okupljenoj masi u Skoplju, sada i po završetku kvalifikacija na zajedničkom selfiju to učinio sa igračima...
- Još ranije je dobio nadimak „el comandante” i to je bilo nešto u tom smislu. On je naš vođa, pravi general, mi njegova vojska.
Koji su realni dometi Srbije u Hrvatskoj?
– Najiskrenije, u ovom trenutku, nismo u situaciji da pretimo bilo kome, još manje da prognoziramo rezultate i domete. Što se nas tiče, uvek želimo najbolje i najviše. Ipak, propustili smo Olimpijske igre, svetska prvenstva i sad samo treba mnogo da radimo, da kvalitet koji apsolutno imamo, skockamo u pravi, timski.
Da li Orlovi mogu da se uhvate u koštac sa selekcijama iz vodećeg ešalona, poput Francuske, Norveške, Danske, Nemačke ili možda reprezentacija iz okruženja, domaćina EP, Hrvatske, ili bronzane sa SP Slovenije?
– Sigurno da nismo u vrhu evropskog rukometa i nemamo taj kontinuitet poput Francuza, Danaca, Nemaca, sad već i Norvežana, ali imamo kvalitet da dobijemo svakoga, kao što i od svakog možemo da izgubimo.
Koliko će biti opterećenje za vas činjenica da posle srebra na Evropskom prvenstvu u Srbiji, na preostalim takmičenjima niste prošli ni grupu?
– Veliko svakako. Uvek će biti tu negde u podvesti. Velika je šteta što posle Beograda nismo nastavili u tom ritmu, napravili još neki zapažen rezultat jer imamo sve što je potrebno za to. Neću reći ništa novo, ako konstatujem da sada treba da učinimo sve, pre svega mnogo radimo, da se uigramo, uklopimo jer sve selekcije iz vrha su dugi niz godina zajedno. Bez mukotrpnog rada nema ni velikih uspeha.
Valjda to najbolje znate kroz Vardar. Da li su se slegli utisci od osvajanja Lige šampiona, pre tri nedelje u Kelnu?
Prvi Beranac sa LŠ
Ovo nije prva titula Lige šampiona pristigla u Berane?
- U muškoj konkurenciji jeste. Pre mene to je uspevalo dvema damama, legendarnoj Maji Savić trostrukom osvajaču Lige šampiona i Emi Ramusović igračici Budućnosti.
- Napravili smo nešto o čemu sanja svaki igrač počinjući da trenira rukomet. Osećaj kad smo postigli gol u poslednjoj sekundi nikada neću moći da zaboravim.
U čemu je tajna tog uspeha?
- Jednostavna je, kao i kod svih velikih stvari. Bili smo jedno cele sezone i na kraju tako, zajednički i osvojili trofej. To je ključ, pored toga što imamo vrhunskog trenera, igrače, uslove. Tako nešto treba da stvorimo i u reprezentaciji da bismo postigli rezultat vredan pažnje na prvenstvu. Ne kažem da toga nema i sad, nego jednostavno sa klubom smo cele sezone, a sa reprezentacijom svega desetak dana pred takmičenje i baš zbog toga moramo da budemo za to vreme jedinstveni. Onaj ratnički, borbeni duh nam je nekako već usađen, to nam teče venama od rođenja, pa zašto da ga ne iskoristimo na pravi način.
Da li je u Vašim dečačkim maštarijama, kroz igre u Partizanu, Metalurgu, pa po dolasku u Vardar bilo u planu tako rano osvajanje Lige šampiona?
- Otkako sam počeo da treniram sanjao sam taj trenutak. Ka tome stremi svaki sportista, a ja sam eto imao sreću da to uspem sa 24 godine. Nadam se da neće biti i poslednji put. Svestan sam da neki zaista vrhunski igrači, pravi majstori, završe karijeru, a da nisu ostvarili taj san. A, ja moram da preteknem kuma Bogdana Radivojevića sa kojim sam se sad izjednačio.
Makedonija je sada u potpunoj sportskoj, rukometnoj euforiji, posle Vardara usledio je i reprezentativnim uspeh, plasman na EP.
– Tamo ljudi žive za sport, a to što smo mi napravili usrećilo je je sve njih. Mnogo ljudi je na ulicama proslavilo naš uspeh, baš su uživali. Na licima im se moglo videti koliko su ushićeni, radosni, koliko im sve to znači. Reprezentacija je već na ko zna kom takmičenju u kontinuitetu. Sada su za selektora postavili najboljeg na svetu, po meni, ali i po sudu mnogih drugih igrača, Raula Gonzalesa, tako da će biti izuzetno težak protivnik za svakoga već u Hrvatskoj.
Utisci sa dočeka u Skoplju, po povratku iz Kelna, su još friški?
- Ne znam kako bih to objasnio - fantazija, ludnica, pregršt emocija... Naježio sam se deset puta kada sam video sve te ljude. Kada sam izašao na binu slomile su me emocije, suze radosnice su mi krenule jer sam postao svestan da smo našim uspehom usrećili toliko ljudi, naše porodice.. I, nisam izdržao zaplakao sam pre nego što sam uspeo išta da progovorim. Voleo bih da to jednog dana doživim i sa reprezentacijom - poručuje Marsenić.
Nikad posao nije završen do kraja
Sa 24 godine Mijajlo Marsenić ima osvojenu Ligu šampiona, a šta je to što bi trebalo da uradi, poboljša u igri, da bi mogao da kaže: „E, Marso, sad si top igrač?
- Uvek ima na čemu i nikad posao nije završen do kraja. Svaki dan čovek mora da radi na sebi, nadograđuje se kao ličnost, kao igrač, kroz trening, neke druge stvari. Ali, evo recimo da bih prvo voleo da budem sigurniji u sebe. Svestan sam takođe da na svakom polju moram da radim još više da bih bio još bolji i kompletniji. Nadam se da ću, kako budem stariji, postajati i iskusniji i da će sve to da „legne” kroz neko vreme.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
