Rana jesen 2012, na otvorenim terenima Partizana na Malom Kalemegdanu, promocija kluba. Poslednja upriličena na tom mestu. Nekoliko stotina navijača crno-belih imalo je zahtev za Duška Vujoševića.
– Uzmi Dule evro titulu – uzvikivali su tadašnjem treneru tima iz Humske.
On im je uz njegov prepoznatljivi osmeh uzvratio:
– Nemojte da me čačkate za evro titulu – rekao je, pa se osvrnuo iz sebe i pogledao ka timu koji je stajao na malenoj pozornici.
U tom trenutku navijači Partizana, niti šira košarkaška javnost, to nisu znali, ali Vujošević je i te kako bio svestan kakvo blago stoji tik iza njega.
Pet godina kasnije – Žofri Lovernj i Davis Bertans već su u NBA, njihovim putem će ovog leta krenuti i Bogdan Bogdanović, ali on kao prvak Evrope, igrač koji se potpuno ostvario na Starom kontinentu, koga čeka istorijski visok ugovor.
Nikola Milutinov je vicešampion Evrolige. I njemu je već rezervisano mesto u najjačoj ligi sveta. Dragan Milosavljević i Vladimir Lučić igraju u ozbiljnim evropskim klubovima i igraju ozbiljno.
U evropskom vrhu je i Leo Vesterman koga je povreda usporila, ali dosegnuo je predviđane visine – biće organizator igre CSKA. Svoje mesto na košarkaškoj mapi pronašao je i Dejan Musli...
Šta bi bilo da su ostali na okupu još godinu ili dve? Da li bi čak i ta evro titula postala stvarnost?
Vujošević je očigledno verovao da bi, ali da li on ikada razmišlja o tome, pitali smo Vladimira Lučića, kapitena te generacije i prvog koji je iz nje otišao.
– Nikad ne možeš da znaš šta bi bilo kad bi bilo – počeo je priču Lučić, iza koga je odlična sezona u Bajernu iz Minhena.
Ipak, nije da mu to nije prolazilo kroz glavu. Naprotiv.
– Skoro sam video našu sliku sa kraja utakmice, kad smo svi zagrljeni skakali posle pobede, kako se to uvek u Partizanu radi. I prosto je neverovatno gde su svi ti igrači završili.
Uz kratku stanku, nastavio je priču:
– Možda da je bilo malo više finansijskih sredstava... Mada tu i nije bio potreban neki veliki novac da mi ostanemo na okupu. Kad pogledam iz ove perspektive, možda smo mogli i da napravimo neke veće uspehe.
Potom se vratio u realnost.
– Ali, za naše uslove, to je i bilo normalno. Uvek kad je tim bio na okupu sezonu ili dve, Partizan više nije bio u mogućnosti da isprati te igrače. Dosta nas je u tim trenucima već bilo u zrelijim godinama, posle 20-tih, i bilo je vreme da krenemo dalje, da se prave neki ozbiljniji ugovori.
Da li oseća neku vrstu žala kad na sve to pogleda, pitamo.
– Ne, jer sam otišao iz kluba posle sezone u kojoj smo osvojili sve. To mi je bila jedna od najlepših godina u karijeri. Tako nešto se neće ponoviti. Da imaš 12 igrača približno istih godina, istih interesovanja... Bili smo prava ekipa. Pri tom, i Zvezda je te godine dosta ulagala, imala velike ambicije, igrali su se pravi derbiji.
Stavljajući tačku na ovu priču, Lučić je još jednom ponovio.
– Nemam žal, jer tu ekipu Partizana pamtim trofejima, po tome što je dominirala na ovim prostorima.
Za nečim ipak žali:
– Žao mi je što je Partizan došao ovde gde je sada. Ali, siguran sam da će kad-tad stati na noge. Mnogo je faktora koji će uticati na to. Nadam se će ljudi koji će doći imati i sluha i njuha da vrate Partizan na mesto koje mu pripada.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
