INTERVJU, Filip Filipović: Još smo gladni!

Piše: Dejan Stevović

Kraj avgusta 2016. Razgovor za „Magazin” nekoliko dana po ispunjenju sna. U vitrinama je olimpijska zlatna medalja. Jedina koja je nedostajala.

“Osvojili smo sve”, “ Igrica je završena” su bili neizostavni deo svakog intervjua sa srpskim delfinima. Prateći me iz svog doma, još uvek emotivni Filip Filipović je pričao:

– Ne znam, moram da razmislim. Šta i kako dalje? Da li mogu, da li ima smisla?

Znajući ga, nisam davao ni pet para na rešenje dileme. Ne samo njegove. U tom trenutku bih verovatno na 13 pitanja dobio bar 8 do 10 odgovora da je Rio kraj veličanstvene reprezentativne priče. Da, ali samo u tom trenutku.

Sredina jula 2017. Filip Filipović kao kapiten reprezentacije, naslednik Živka Gocića na tom mestu priča za „Magazin”.

– Mislio sam da će mi trebati više vremena da razmislim i odlučim. Selektor Savić nam je dao razuman rok, da se vratimo u normalu, da bi shvatili i razumno prihvatili šta se dogodilo. Zlato se dugo čekalo. Neko od Atine, neko od Pekinga ili Londona. Bile su to neke nus pojave.

Za trenutak zastaje:

– Ozbiljno jesam razmišljao. Neke stvari nisu za novine kao što je „Žurnal”.

Nego za koje su, za „Skandal”, „Aferu”...

– Ne, više su za knjigu koja će da dođe u nekim poznim godinama.  Nemam hrabrosti poput Baneta Mitrovića da sednem i pišem. Biće potreban jedan čovek da nas sve skupi i dugo, dugo sluša. Zaslužili smo još jednu kompletnu priču sa detaljima koji sada nisu za javnost ali će za deset 15 godina biti.

Dobro, kako rešismo dilemu oko igranja, ako je ona uopšte postojala, okrećemo se Filipovom šestom svetskom prvenstvu. Prlain i on sa tom cifrom.

– Šestom ? Pa da... stari se – kaže uz smeh najbolji igrač sveta za prošlu godinu i koji je pre dva meseca proslavio 30. rođendan.

Prvo sa kapitenskom trakom, kako... – pokušaj provociranja.

Odmah prekida:

– Ta traka nije važna za priču. Daleko mi je važnije kako ćemo da izgledamo posle svega što smo uradili, posle zatvorenog kruga. Veruj mi, nije bitno dokle ćemo dogurati ,nego je bitno da vidimo kakav će biti sada odnos prema kapici. I to mi je glavni cilj. Da zadržimo onu ozbiljnost koju smo imali, odnos prema reprezentaciji da bude isti kao uvek , bez obzira što imamo već lepe godine i takve uspehe iza sebe. To će mi biti najveća pobeda ako u tome uspemo.

Ako neko od 2013. od 11 takmičenja samo na prvom kiksira, a onda deset puta bude prvi, da li je moguće ponašati se kao i pre zlatne serije koja izaziva poštovanje u celom vaterpolo svetu. I ne samo vaterpolo a možda najmanje kod kuće.

– Eh, možda bi bilo najbolje da se vratimo u ono stanje koje smo imali 2013. godine. Samo, to nije baš tako lako. Svako od nas se oseća toliko ispunjeno u sportskom smislu da je tražiti tako nešto možda i nemoguće. Ali, sport je koliko lep toliko i surov. Moramo da budemo u stanju koje će karakterisati  i glad za pobedama, želja za dokazivanjem  sa jedne, ali i uživanje u igri sa našim godinama, karijerama sa druge strane kako bi bez pritiska išli iz meča i meč i  još jednom dokazali koliko vredimo. Da, mislim da to može da bude velika motivacija.

Filipovi prethodnici su bili asovi. Svaki na svoj način, od Vujasinovića, dva puta Savića, Udovičića i naravno Gocića. Nije lako...

Kažem da ga vidim kao tipa koji će sve da uradi za reprezentaciju i da tu neće biti ni tolerantan i emotivan već jak na rečima i delu pa ako treba i neprijatan poput nekada Igora Milanovića.

– Poređenje sa Igorom prija, ali ne mislim tako. Na početku sam, hoću da budem svoj i ne uzimam ništa od prethodnika. Ekipa je važnija od svakog pojedinca. Kao kapiten spreman sam da podmetnem leđa za tim ali i da dobijem od njih vetar u leđa za neke stvari.

Kao kapiten već je digao pehar . Pamtiće taj trenutak u Ruzi i po poklopcu koji mu je pao na glavu.

– Taj udarac je dobar, simboličan znak. Nije bolelo ali je ostala čvoruga. Bitno je da nema stvari koje bole mnogo više. Znaš, nisam sa igračima pričao o mojoj novoj ulozi. Nema ni potrebe, neke stvari se osete. Dejanove odluke nikada ne dovodimo u pitanje, pa ni ovu oko kapitena. O tome se ne raspravlja. Ali, drago mi je da imam takvu ekipu da osećam zadovoljstvo što sam kapiten. Mi smo mašina koja dobro radi, kojoj ponekad treba podmazivanje da bi nastavila istim tempom.

Dolazimo i do ciljeva Srbije. Mada se oni nikada ne menjaju. Ekipa koja ima takve golmane kao što su Pijetlović i Mitrović, centre poput vrhunskog Pijetlovića i nadolazećeg Ubovića, nezgodnu stranu sa takvim šuterima kao što su Filipović i Mandić i momak za odbranu Viktor Rašović pa bekovi koje predvodi vrhunski Aleksić, a snagu daju Ranđelović i Jakšić i zgodna strana sa mozgom Prlainovićem, nepredvidljivim umetnikom Mitrovićem i lalinski mirnim sjajnim šuterom Ćukom nema izbora.

– Mi smo ta ekipa... Nije isto doći do ciljeva i onda ih ponavljati. Na vrhuncu smo. Naša misija jeste da pokažemo da smo zasluženo na vrhu. Sada smo, u ovoj godini u prilici da više uživamo u igri, da idemo na Svetsko bez opterećenja. Ima još dosta stvari van nas na koje možemo da ukažemo . To jeste stvar saveza, mi oblačimo gaćice i stavljamo kapice a drugi se bore u odelima sa kravatama.

Šta se smatra, da li smo već dosadili svetu, da li će biti potrebno mnogo napora da se ovaj niz prekine. Na šta sve treba da se bude spreman?

– To možemo da očekujemo. Pitanje je koliko smo mentalno spremni na to. Ako budemo takvim stvarima pridavali veliku pažnju, tražili pravdu po svaku cenu, onda bolje i da ne putujemo. Sazrevali smo godinama, svesni smo snage drugih ekipa i njihovih ciljeva prema nama. Ne smemo da se ljutimo zbog toga . Tron nam nije zagarantovan, svaka utakmica je borba za njega i to je lepota ovog sporta. Pokazaćemo u vodi da li smo i dalje najbolji, to je naša jedina obaveza. Opet, smatram da smo rezultatima, ponašanjima, zaslužili kredibilitet da budemo zaštićeno od većih nepravdi. Malih će uvek biti ali to nam je u redu vožnje.

Hajde sada konkretno. Grupa sa Afrikancima, Grčkom i Španijom.

– Pristalica sam jake grupe kako bi posle bilo lakše. Da odmah uđemo u atmosferu takmičenja. Afrikance na startu ne računam, ali posle imamo jake rivale. Španija i Grčka su među onim ekipama koje najbolje igraju na startu. I sada imaju velike ambicije. Bilo bi odlično da u tim mečevima na pravi način napravimo zalet za ono što posle toga sledi. Obaveza  bi bila samo da održimo kontinuitet, Ali ako u grupi ne bude kako treba uvek ima vremena da se vratimo, jer igranje u prva tri kola i posle u eliminacijama nije isto.

I onda zaključak:

– Sve se svodi na isto. Moraš da pobediš sve da bi stigao do zlata.

Glavni rivali:

– Mađari igraju kod kuće. Logično je da budu među glavnim kandidatima. Mnogo ulažu, atmosfera je sjajna. Podmladili su tim. Čak mislim da su sada jači. E, videćemo koliko će pritisak da izdrže.

Dalje:

– Hrvati su standardni, uvek dođu do svog maksimuma. Moguće je da u četvrtfinalu igraju sa Italijom, protiv koje su u seriji poraza. Dva u grupi Svetske lige, jedan na finalnom turniru na peterce i posle u Sirakuzi. Psihički je to problem za Hrvatsku. Italija je promenila ekipu ali ne i organizaciju. Imaju ozbiljan tim ljudi iza sebe koji znaju šta treba i kako to da postignu. U tom meču, ako do njega dođe, dajem im malo veće šanse.

Ko još:

– Crna Gora je podmladila sastav, Španci su interesantni a videćemo koliko će Grcima da fale dvojica igrača. Amerika i Australija sa novim timovima. Biće to pipanje pulsa, prva godina posle Rija.

Gde smo tu mi ?

– To me pitaš svake godine. Ne volim one izjave cilj nam je polufinale, pa da uđemo u finale. Ova ekipa, kao i svaki put ide na prvo mesto. Tako smo vaspitani, sa tim mislima smo odrasli i to je jedini način na koji razmišljamo.

Posle svega jeste li još gladni?

– Iskreno... Jesmo... sada nema više sumnji da li vredimo. Vredimo, zar ne? Preostao nam je lepši deo da to ponovo pokažemo i da imamo takav nivo zrelosti da smo u stanju da krenemo u drugi krug igrice. Ponavljam ti, bitno je da budemo kao i uvek. Presto nikome nije zagarantovan ali mi imamo svoje adute da se ponovo borimo za njega.

U autobusu tačno se zna ko gde sedi. Filip je godinama od igrača najbliži delu gde je struka. I kad pogleda iza sebe i vidi Prleta, Duleta, Miću, Gojka, Baneta, Stefana, Mandu, Jakšu, Savu, Ćukija, Ubu i Viktora onda mu je lako da, bezbrižno gleda napred. Zna da će ta ekipa dati sve od sebe. Do još nekog trona.

– Da, sa takvim velikim igračima i sjajnim ličnostima nije teško.

Nismo se i razgovoru dotakli određenih problema u komunikaciji igrača i saveza. Kapiten mirno kaže:

– Nismo, ali to ne znači da nećemo. Naravno, najviše bih voleo da o tome tokom Svetskog prvenstva uopšte ne brinemo, ali ako budemo provocirani reagovaćemo... Ne treba duboka rasprava, neka se sve reši što se kaže mirnim putem. Neki rokovi postoje, to se zna. Još nemamo generalnog sponzora. Zapravo imamo, to je ministarstvo omladine i sporta i bio je red da bar njihov znak došijemo na kapicu. Uvek su nam pomogli ove godine.