SUDIJE I (NE)POŠTENjE: Od Montevidea do Maradonine „Božje ruke”

Piše: Saša Jadranin

Najvažnija nevažna stvar na svetu – fudbal, nastao je sredinom 19. veka, tačnije 1863. godine u Engleskoj, kolevci ovog sporta.

Njega su narednih šezdesetak godina igrali virtuozi, zaljubljenici i zaluđenici u fudbal, koji od njega ama baš ništa nisu imali, osim nekoliko modrica i pocepanih majica i patika.

Pravo vatreno krštenje i širu pažnju izazvao je šampionat sveta u Urugvaju 1930. godine, od kada fudbal više nije bio nevažna stvar. Postao je najvažnija sporedna stvar na svetu!

Taj događaj je, na najbolji mogući način, u svom ostvarenju „Montevideo, Bog te video“, prikazao Dragan Bjelogrlić. Gledaocima uvek izmamljivao osmeh, sve do scene polufinala sa Urugvajem , kada su osmehe zamenile suze.

Svi su se zapitali da li se onakva krađa zaista dogodila. Odgovor je, nažalost, bio poražavajući. „Da, desilo se“.

Sudija sa nekoliko imena

Jedini francuski arbitar u Urugvaju bio je Tomas Belvi, fudbalski Džekil i Hajd, čije pravo ime je i dalje nepoznanica, pošto se u dokumenima FIFA pominje čak nekoliko različitih verzija, kako imena tako i prezimena.

Čitav ovaj niz razlika potiče velikim delom iz činjenice da je Belvi poreklom Englez, koji je živeo u Parizu, te da su izgovori njegovog prezimena varirali iz Belvi u Bilvi, kao i Balvaj, ali... prava nedoumica je njegovo ime.

Iako je na prvenstvu sudio kao Tomas, u nekim drugim dokumentima pominje se kao Džordž, a ponegde i kao Džon Belvi.

Sa nevericom na licu gledali su srpski „Konkvistadori“ Južne Amerike, dok su domaćini, organizatori i čelnici FIFA bili presrećni, presrećni jer su uspeli u svojoj makijavelističkoj misiji.

Kup Konfederacija u Rusiji ove godine, doneo je jednu veoma nepopularnu stvar – gol tehnologiju. Eh da smo je samo imali u Urugvaju, bez dileme bi Jugoslavija igrala u finalu, ali...

Prvi Mundijal pored odličnih utakmica, vatrenih navijača Urugvaja, nažalost u najvećoj meri obeležili su arbitri. Njihove biografije i (ne)namerne greške na ovom takmičenju ostaće zauvek zapamćene. Ako ih svet i zaboravi, Srbi neće nikada.

Režiser najkomičnijih, a ujedno i najtragičnijih scena bio je Brazilac, Žilberto Almeida Rego, kome je poverena pištaljka za polufinale između Urugvaja i Jugoslavije.

Izabranici Boška Simonovića na teren su istrčali puni elana, donekle preplašeni zvižducima sto hiljada protivničkih navijača, ali upravo zbog toga i dodatno motivisani.

Igrao se četvrti minut kad je Đorđe Vujadinović doneo prednost Jugoslaviji. Ubrzo je ponovo pogodio mrežu rivala, ali je ovaj pogodak poništen iz potpuno neobjašnjivih razloga.

Tek tada svojih pet minuta dočekao je Rega, stupio je na scenu i magičnim štapićem poslao Urugvaj u finale.

Najupečatljivija scena je kada lopta posle udarca domaćih odlazi u gol-aut, golman Jakšić trči ka njoj kako bi je vratio u igru, a policajac, koji se nalazio blizu stative, povratnim pasom dodaje je ka urugvajskom napadaču koji je šalje u mrežu.

Sudija bez trunke oklevanja priznaje gol, pokazuje na centar, dok srca poigravaju jugoslovenskim reprezentativcima, koji su shvatili da je ovde kraj njihovog sna, sna da pokore planetu, da „ugruvaju Urugvaj“.

Kosta Hadži, član jugoslovenske delegacije u Montevideu jednom prilikom je izjavio kako mu je Francuz Žil Rime, predsednik FIFA rekao:

– Ako neki tim iz Južne Amerike ne osvoji prvenstvo, živi se nećemo vratiti kući.

Nije ovo bio jedini meč na prvenstvu u Urugvaju, po kom će se pamtiti brazilski arbitar na ovom šampionatu. On je, naime, delio (ne)pravdu i u susretu između Francuske i Argentine (0:1), na kom je svirao kraj meča čak šest minuta pre isteka vremena.

Posle sramnog suđenja u polufinalu, Rega je sudio još samo jedan meč u svojoj karijeri, i to u rodnom Brazilu. Ostaće upamćen i kao najstariji sudija na prvom Mundijalu (49 godina), i jedan od najstarijih u istoriji svetskih prvenstava.

Pravdu je na Svetskom prvenstvu u Urugvaju delilo 15 sudija, šestorica iz zemlje domaćina, dvojica iz Belgije i po jedan iz Francuske, Rumunije, Meksika, Argentine, Brazila, Bolivije i Čilea.

Arbitar iz Rumunije, Konstantin Radulesku, bio je ujedno i selektor nacionalnog tima, koji je na Mundijal doputovao na insistiranje kralja Karola.

Radulesku je pre trenerske i sudijske karijere bio golman, ali u tome ga je u najvećoj meri omela povreda ruke, zadobijena u Prvom svetskom ratu.

Nije bila velika tajna da je udeo u selektovanju tima imao i kralj lično, koji je čak naredio da se svi reprezentativci oslobode svih obaveza na poslu tri meseca pre početka prvenstva.

Organizatori šampionata izašli su Raduleskuu u susret, te je on svoje nastupe kao sudija imao u danima, kada su fudbaleri Rumunije imali slobodan dan.

Sličnu sudbinu imao je i selektor Bolivije, Ulises Sausedo, koji je takođe morao da izbalansira svoje obaveze, kako na klupi nacionalnog tima, tako i sa pištaljkom u ruci. Sausedo je dosudio prvi jedanaesterac u istoriji Mundijala, koji je pretvoren u pogodak, pošto je nekoliko sati ranije Čileanac Karlos Vidal propustio da sa iste udaljenosti savlada golmana Francuske.

Reč je o utakmici između Argentine i Meksika, gde je prema nekim izvorima od dosuđenih čak pet jedanaesteraca bila veoma sumnjiva.

Najpoznatiji sudija svog vremena bio je Belgijanac Johanes Lanžinus, ujedno i delilac pravde na finalu Svetskog prvenstva u Urugvaju na meču gde je domaćin rezultatom 4:2 savladao Argentinu i tako postao i zvanično prvi vladar planete.

Baš kao ni polufinale, ni meč za titulu nije mogao proći bez velike pomoći sudije. Argentina je povela sa 1:0, a onda je uzdanica domaćih postao upravo sudija Lanžinus, i prema rečima reportera sa Mundijala, na sve načine je pokušao da pomogne Urugvajcima.

To se i desilo, domaćin je na kraju slavio na krcatom stadionu, gde je bilo svega sedam hiljada Argentinaca od predviđenih trideset hiljada.

Belgijanac se dugo predomišljao da li da prihvati ulogu glavnog arbitra, na šta je pristao svega nekoliko sati pre početka meča, uz obećanje da će ga policija, odmah posle završetka meča otpratiti do broda, koji će krenuti istog momenta kada se Lanžinus ukrca na njega.

Pogrešne odluke

Poznato je da su do sada sudbinu svetskih prvenstava u velikoj meri odredile greške arbitara, kojih ruku na srce nije bilo malo. Prvenstvo u Urugvaju ostaće upamćeno kao kataklizma suđenja, ali i u kasnijim godinama dešavale su se veoma čudne odluke.

Bilo je poništenih regularnih golova, priznatih neregularnih, neosnovanih jedanaesteraca, crvenih kartona, ali kao najveća sudijska greška smatra se priznavanje gola rukom Dijega Armanda Maradone i duelu sa Engleskom na prvenstvu 1986. u Meksiku, koji je upravo zbog svoje specifičnosti nazvan „Božija ruka“.

Iako, nepravedno poraženi, Argentinci su mirno napustili teren, bez ikakvih incidenata, ali su već sutradan ljudi širom Buenos Ajresa krenuli u demonstracije, u kojima su kamenovali ambasadu Urugvaja.

Ovaj sukob, zasnovan na fudbalskim motivima uzeo je velikoh maha, usledile su protestne note čelnih institucija obe države, a diplomatski odnos Argentine i Urugvaja je prekinut, i nastavljen tek uoči Drugog svetskog rata.

Bez obzira na ishod finala, ovakav scenario se mogao i naslutiti, pošto su Argentinci u Montevideo stigli sa čak dva ratna broda, a netrpeljivost između komšija bila je na maksimumu, te je na pretresu na stadionu oduzeto čak 28.000 revolvera.

Novinari koji su izveštavali sa prvenstva u Urugvaju opisivali su Lanžinusa kao veoma visokog čoveka, koji je na svakom meču nosio sako i kravatu, a neizostavan detalj njegove opreme bila je i kapa.

Još jedna interesantna stvar vezuje se za Lanžinusa, a reč je o njegovom ispitu za sudije. Kad je prvi put polagao, oboren je jer nije znao odgovor na pitanje „Šta se desi kada lopta prilikom golmanovog ispucavanja pogodi avion“?