Otišao je Radonjić, nakon četiri i po godine i devet trofeja. A, ostala je tuga. Crvena zvezda je ušla u, kako je Nebojša Čović rekao, veliku i hrabru rekonstrukciju.
U praksi to za znači, da su Mali Kalemegdan već napustili Mitrović (Bamberg), Dženkins (Himki), Simonović (Zenit), Jović (Bajern), Tompson, Volters i Gudurić (Fenerbahče).
Na vratima je Kuzmić, ali pre nego što se ozvaničio njegov transfer u Real, Radonjić i klub su nakon poslednjeg sastanka saopštili da se nisu dogovorili oko nastavka saradnje.
Poslednja nada da bi mogao da se izbegne već davno najavljen epiloga živela je do subote veče. A, sada je pitanje nad pitanjima, ko će preuzeti kormilo struke Crvene zvezde.
Odgovor je teško i pretpostaviti, a kamoli nešto više. Ipak, to ne isključuje uvek zanimljivo „glasno“ razmišljanje.
Kada govorimo o domaćim trenerima, izbor je sužen. Primera radi, Saša Obradović bi sigurno bio po ukusu svih. Dokazan, mlad stručnjak i zakleti zvezdaš.
Zna i razume okolnosti u i oko kluba. Ipak, čvrsto vezan ugovorom za Lokomotivu Kuban. Slične, ako ne i iste, kvalitete ima Aleksandar Trifunović, ali pored njegovog prezimena stoji trener Karšijake.
I Zoran Lukić koji se dokazao u Rusiji, a potom radio u Banvitu je opcija koja realno otpada, s obzirom da se vratio na mesto uspeha, u Nižnji Novgorod.
Ali, ovde nije pitanje ko ne može, već ko bi mogao da se nađe na radaru Crvene zvezde. Od onih sa velikim imenom i iskustvom, mnogima je prva opcija Svetislav Pešić.
Čuveni Kari je slobodan i sa 67 godina pun iskustva i znanja. Njega nije lako privoleti na potpis, ali Čoviću je to polazilo za rukom. U Zvezdi, ali i reprezentaciji.
Ima onih i koji po navici odmah pominju Božidara Maljkovića, po ko zna koji put kada je Crvene zvezda u pitanju.
Ali, negde ne deluje logično da bi četvorostruki prvak Evrope napustio mesto predsednika Olimpijskog komiteta i vratiti se na parket.
Duško Ivanović je opcija koja se pojavila, a da Dejan Radonjić nije ni zatvorio vrata. Tada je oštro demantovana, ali ni sada ne deluje realna.
Osim ako crnogorski stručnjak nije rad da debelo smanji platu za koju je recimo radio u Barselonu, Baskoniji, Panatinaiokosu ili poslednje u Himkiju. Mada i u tom slučaju, ta opcija deluje kao da je na dalekom štapu.
Tu su zatim treneri sa iskustvom sticanom u inostranstvu, ali i u Crvenoj zvezdi, kao što su Mihailo Uvalin i Stevan Karadžić. Prvi je vodio crveno-beli pre prelomne 2011 godine, kada je imao veoma slab tim.
Ali je posle u Zelenoj Gori radio odličan posao i između ostalog stigao do Evrolige. Dok je Karadžić takođe već bio na Malom Kalemegdanu i to u tri navrata, jednom kao asistent.
A, zatim sa mnogo više uspeha bio na kormilu Jeniseja. Ipak, pitanje je koliko su takve opcije uopšte i u mislima uprave.
Na kraju, tu su i neiskusni treneri koji mogu da budu bum, ali i da sagore. Na toj listi, po nekoj logici, pojavljuje se Milan Gurović, a zatim i Dušan Alimpijević koji je praktično preko noći stekao velike simpatije i imao sjajan rezultat sa FMP-om. Ekipom iz koje bi dosta igrača moglo da dobije šansu u dresu sa Zvezdinim grbom.
Da li će se na Malom Kalemegdanu na kraju odlučiti za neku od ovih opcija ili za neko drugo rešenje, ostaje da se vidi.
Ono što je sigurno, bez obzira što je ostala bez gotovo kompletnog šampionskog tima, što se zna se da nema novca za skupa pojačanja, kao i što postoji breme uspeha Dejana Radonjića, Crvena zvezda je veliki magnet.
Ambicije, veliki zalog u mladima, armija navijača i naravno Evroliga, veoma su jaki aduti u pregovorima. Koliko sa jedne strane bode oči podatak da je Crvena zvezda trenutno jedini klub među 16 u evropskoj eliti, to je sa druge strane veliki plus kada se traži trener.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
