SUSRETI, Dubravko Šimenc, legendarni jugoslovenski as: Srbija je napravila čudo!

Specijalno za Žurnal iz Budimpešte: Dejan Stevović

– Pa šta mislite, Zagreb je tu, mogao sam sebi da priuštim – kaže legendarni vaterpolista Mladosti koji je sa SFRJ bio dvostruki svetski i jednom olimpijski pobednik, a zatim nastavio uspehe i sa Hrvatskom .

Odmah pristaje da razgovaramo. Uz uslov:

– Idemo napolje, da zapalim.

U vaterpolu je bio sve. Igračina, trener i muške i ženske ekipe. Opozicija vaterpolo vlasti. Danas zadužen za promociju vaterpola, a profesionalni menadžer patika „startas”.

– U vaterpolu sam volonterski, nema love. Pazi, situacija je jasna i kod vas i nas. Ako nema rezultata reprezentacije vaterpola pada. Na dole. A rezultat je medalja. Ne zlato po svaku cenu, već medalja. U suprotnom možeš da dubiš na glavi nema interesa, ni medija, ni sponzora, ni novca. Rezultati reprezentacije drže savez. I ništa drugo.

Srbija i Hrvatska su u poslednje vreme stalno u velikim utakmicama.

– Da tu smo, ali budimo iskreni, Srbija je napravila čudo. Jednostavno joj se sve poklopilo. Ima lidera tog zanesenjaka Savića, ima momke od kojih neki možda sami po sebi nisu svetske veličine ali su se uklopili. To je neka prirodna selekcija. Jaka fizički i mentalno. Pazi, treba čekati. Rudić je dva puta bio pred otkazom pa su mu pustili da čeka Markovića, Jokovića, Dobuda, Sukna. I Tucak je fanatik, opravdavam neke poteze. Zaboravljaju ljudi da nikada nije imao celu ekipu na okupu. I sada imamo odlične juniore, neka zanimljiva imena. Slušaj Savić i Tucak su recimo već veličine, Vjeko Kobešćak je budućnost. Mora jednom da bude selektor kao što je morao da bude, a nije Ozren Bonačić.

Koliko bi dva sjajna tima mogli na ovom takmičenju?

– Kad bi mogli da se sastanu?

– Ako sve bude normalno, u polufinalu.

– E, to ti je finale pre finala – lakonski zaključuje.

Nastavlja sa pričom o sportu:

– I Srbija i Hrvatska imaju tradiciju u kolektivnim sportovima. Mislim da smo u košarci tu negde. Naši su rukomet i fudbal, vaši odbojka i po rezultatima vaterpolo. Ganjamo se, uvek blizu jedan drugog.

Kako vidi nova pravila?

– Presrećan sam što su glavni elementi ostali. U suprotnom mogli smo da prvenstvo pravimo u hotelskom bazenu. Čuj pet na pet, mala lopta. A ovo sa 11 igrača je tragedija. Drugi povećavaju broj, mi smanjujemo.

Za vreme EP u Beogradu okupila se generacija koja je 1986. osvojila zlato u Madridu:

– To su ljudi sa kojim sam živeo. Ove moje viđam, a od vaših sam najčešće sa Vasovićem, pozovem nekad Milanovića, tu su Gočanin i Rađenović. Deo, lep deo mog života. I sa Vanjom Udovičićem sam dobar. Vidim da pomaže sport. Pazi vi ste u boljoj situaciji. Kod vas je olimpijsko zlato bilo 40.000 evra kod nas 15.000. Jedino klubovi nestaju a nestaju i velikani poput Bate Orlića, Nenada Manojlovića, Uroša Marovića kao i kod mene Matošića, Sajferta, Silića... Ne znam ni više kako radimo. Ima bazena ali... Pazi plivački klubovi moraju da budu uz vaterpolo, kao nekad Partizan. Ne mogu svi da plivaju ali ti mogu da igraju. Međutim...

Međutim?

– Sve se menja. Danas decu moraš da paziš, da se izvinjavaš ako tražiš nešto teže da se uradi. Oni imaju pravnu zaštitu. Zamislite da sam ja tražio zaštitu kad bi mi Nikola Stamenić opalio šamar.

– Pa jeste li dobijali šamare?

– Ihaj…

Nije više, bar javno u vaterpolu. Šteta...

– On je najbolji trener svih vremena. Čuj šta ti kažem najbolji. Svi ostali daleko ispod. I ako ga vidiš reci mu da mi je uvek u srcu – završio je Dubravko Šimenc.