Posle ispadanja od Hrvatske: Poraz kroz pet stavki

Specijalno za Žurnal iz Budimpešte: Dejan Stevović

Opšti utisak i jeste da je to bio triler meč, ekipa čije su odbrane igrale spuštenog garda, izuzetno sportski što se videlo i na završetku utakmice. Slično kao u Rimu pre osam godina ,samo je tada Srbija pobedila 13:12. U četvrtak su bile ponovo porozne, naša malo više.

U pravu su, vidno razočarani igrači kada kažu da je seriji jednom morao da dođe kraj. Seriji od zlata, dugoj, nezapamćenoj u jednom sportu.

I ako je već moralo da dođe možda je najbolje da to bude sada, jer utisak je da su sve one godine priprema za olimpijski zlato i tolika prva mesta toliko opteretila igrače da im jedan ovakav poraz dobro dođe za resetovanje.

Sa druge strane osećala se u kuloarima opšta želja da se zlatnom putu stavi znak „Stop” posebno posle četiri prethodne odlične partije.

Ovaj poraz ima i nekoliko razloga za analizu. Prvo, Dejan Savić mora da izvuče pouke. U svakom pogledu, za svakog pojedinca njegove ekspedicije. I sam je najavljivao mogućnost pada, odličje kao cilj i tu se ništa nije promenilo.

Javnost je odavno ovu generaciju prihvatila kao nacionalne ikone i amnestirala ih od bilo kojeg kiksa. Vidi se to po komentarima u medijima, društvenim mrežama…

Drugo, ako od nekoga treba da izgubiš, najbolje je da to bude veliki tim. A Hrvatska to svakako jeste. Željna da posle sedam godina pobedi najvećeg rivala, odigrala je kvalitetnije, upornije i što može da zabrine fizički dominantnije.

Treće, Srbija je svesna da je njena igra bila daleko od uobičajene. Osim briljantnog Prlainovića i Pijetlovića nije bilo igrača koji bi povukao.

Tucak je potpuno „legao” na Filipovića, Mandić ostao rovit a bez njihovih udaraca kao da se drugima oduzela ruka.

Dakle i takva prosečna Srbija je vukla do sredine poslednjeg dela. Ali kad ne umete da se odbranite dva puta uzastopno, (Hrvati su pogađali svaki drugi šut), kad tri puta primite gol bukvalno sa sirenom u prve tri četvrtine, i kad praktično greškama vraćate rivala u život, poraz od gola razlike govori koliko je sve to bilo jako blizu da se okrene na drugu stranu.

I četvrto što nije zanemarljivo. Suđenje je bilo loše. Odlukama o isključenju ,po 15 na svakoj strani sveli su igru na igrača više.

Dosuđeni peterac za Hrvatsku krajem treće trebalo je da prati ista takva odluka u poslednjim sekundama utakmice za Srbiju. Trebalo je ali nije. I to je sport.

Peto, ono što je Prlain pokazao je delo velemajstora vaterpola. Igrao je 30 minuta i 20 sekundi, vukao, šutirao, pogađao.

Davao je golove iz svih pozicija, čak i šraubom sa mesta centra. Ostaje žal što takva, neviđena partija nije nagrađena ali pamti će e za sva vremena.

Pričaće se „Bilo je to veče kad su Hrvati slavili a Prlain dao šest golova”. U subotu je Grčka. Šansa za medalju je i dalje tu.