Posle punih 37 godina, sa zelenog terena povukao se Vukašin Sekulić (53), kršni Đetić koji je golovima dizao publiku na noge – od rodnog Berana, preko Lazarevca, do Lajkovca.
U Lazarevac je stigao 1993. godine, kao veliko pojačanje Kolubare i već prve sezone pokazao je da je strelac bez mane. U taboru popularnih „rudara” zadržao se tri sezone, pa ga je nemiran duh preselio u lajkovačku „dizelku”.
- Kao i mnogi klinci, fudbal je bila moja prva ljubav u tadašnjem, rodnom Ivangradu, iz kojeg su ponikla mnoga velika imena, od kojih su najpoznatija braća Jevrić. Dobro pamtim prve trenere, Golja Vujovića i Miluna Todorovića – istakao je Sekulić.
Rado je i dalje motao film.
- U ono vreme Kolubaru je trenirao Milovan Đorić, a u ekipi je bilo više sjajnih igrača, Rudi Gusnić, Veroljub Dukanac, Vojimir Sinđić... Brzo sam se uklopio i golovima postao ljubimac navijača. Tada je Srpska liga bila možda i jača nego danas drugi rang, a najjači je bio Hajduk sa Liona koji je vodio moj zemljak Ljubomir Puta Popović. Sećam se utakmice u Lazarevcu, kad sam postigao pogodak sa više od 30 metara, ali nismo slavili jer su Lionci bili snažni, završilo se 1:1. Imao sam, svakako, tri lepe godine u Kolubari.
Selidba u Lajkovac bila je neočekivana.
- Rivalitet Kolubare i Železničara je veliki, iako su malo puta igrali zajedno. Bio je to ćef čelnika dizelke, da me preotmu, a tek kad sam se i preselio u Lajkovac video sam koliki je rivalitet. Tada je trener Železničara bio legendarni Gojko Višnjić, sećam se da je prigovarao upravi što me je angažovala, jer u pripremnim mečevima nisam postigao gol. Šeretski sam mu na opasku odgovorio da municiju ne trošim na vašarskim mečevima, već ih čuvam za prvenstvo.
Tako je i bilo.
- Prvi prolećni meč smo odigrali protiv Loznice, savladali je 4:1, a ja sam postigao tri gola. Na kraju meča, nasmejao sam se treneru, a on šmeker, čestitao mi je i rekao: „Pravi Crnogorac, radi samo kad treba“. Najbolje se sećam meča sa valjevskim Krušikom. Cele nedelje su nam komšije pretile preko Sportskog žurnala, najavljivale su sigurnu pobedu u Lajkovcu, a na kraju meča pognute glave napustili su teren! Pobedili smo 10:0, a ja sam se pet puta upisao u listu strelaca!
Posle tri godine usledio je povratak u Lazarevac, ali ovog puta u Borac.
- To je klub koji ima nešto što nemaju drugi, a to je drugarstvo, na terenu i van njega. Sećam se 1999. godine, kad smo jurili plasman u Zonsku ligu Beograda. Radnički iz Rudovaca, Turbina i mnogi drugi nisu nam davali velike šanse, a mi smo na kraju prvi stigli na cilj i ostvarili najveći uspeh kluba.
Posebno se pamti meč u Rudovcima.
- Znalo se da će pobednik biti na korak od zone, a ja sam dan pre meča na treningu povredio koleno. Nisam hteo da propustim utakmicu, otišao sam kod strica u Smederevo da mi namesti koleno, što je i uradio, ali mi je rekao da moram bar deset dana da mirujem. Obećao sam mu da hoću, ali sam znao da ću sutra ipak izaći na megdan Rudovčanima. Savladali smo ih 2:1 i otvorili širom vrata zone. Postigao sam drugi pogodak i pamtiću ga dugo. Otrčao sam do tribina na kojima je bio tadašnji predsednik kluba Dragan Cipi Alimpijević, koji je od radosti zaplakao... Borac se zaista posebno voleo i moram uvek naglasiti veliki gest tadašnjeg ekonoma Zorana Jovanovića. Zbog mog boemskog života i golova, poklonio mi je plac gde i on živi! Tu sam napravio kuću. Gest za poštovanje!
Posle igranja za Borac, Sekulić je igrao za mnoge klubove sa teritorije Lazarevca.
- Prolazilo je vreme igrajući za Burovo, Rudar iz Zeoka, Bistricu, „Dimitrija Tucovića” iz Šušnjara. Tu sam i završio karijeru, a to je i klub u kojem, priznajem, nisam bio prvi boem. Tu su se skupili najveći boemi lazarevačkog fudbala. U ovim, uslovno rečeno malim klubovima, ima velikih sportskih radnika, a izdvojio bih Milovana Anđelkovića iz Bistrice i Dušana Živanovića iz „Dimitrija Tucovića”.
Šta dalje?
- Predstoji mali odmor. Ne verujem da ću da radim kao trener. Znam koliko puta sam ih nervirao i koliko su mi praštali, ali sam golovima sve vraćao. Odigrao sam više od 1.000 prvenstvenih mečeva i mrežu pogađao više od 900 puta.
Savet mlađim igračima?
- Čini mi se da ja nemam pravo da ih savetujem, ali moram da naglasim da ozbiljan fudbal i kafana ne mogu zajedno – šeretski se nasmejao popularni Sekula, naručio turu pića u kladionici i popunio, kako kaže, dobitni tiket.
Redovno igra lige iz bivše Jugoslavije i seća se velikih fudbalskih imena.
Boemski život, Sekuliću, nije dozvolio bolju karijeru:
- Nisam hteo da budem rob. Volim život, društvo i kafanu, ne krijem da sam često pravo iz nje stizao na utakmice. Znam da to nije u redu, ali to sam ja. Nisam nikada folirao. Često sam, što se kaže, sa jednom nogom izlazio na teren.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
