Biti ceo sat u društvu Željka Obradovića mala je povlastica. Čovek koji je postao institucija košarke, čovek s devet naslova evropskog prvaka, aktuelni prvak Evrope i čovek koga kao uzor navode razni fudbalski treneri, čovek od kog savete uzima i jedan Greg Popović, čovek koji je na kraju dana, baš to. Samo čovek.
I kad završite razgovor s njim, ostaće vam urezana u pamćenje slika Željka Obradovića kao osobe. A ne Željka Obradovića najtrofejnijeg trenera Evrope.
Ovo prvo za njega je važnije. Ali nekako se čini da ovo drugo nikada ne bi stiglo da nije bilo ovoga prvog.
- …Slede u utorak Partizan, onda i moj Borac u Čačku. To je moj grad i moj klub. Stiže Fener, ja sam na klupi, bit će velika fešta.
Fenerbahče je krenuo u ono što je nekad bio Panatinaikos. Postaje nova dinastija evropske košarke, a Obradović zna tehnologiju, zna put. Iako, i menja se. Evo, igrači su u Zadar mogli povesti porodice...
- Moramo se svi menjati, ha, ha, ha....
Oblik socijalizacije uoči starta sezone?
- Napravio sam to jednom u karijeri kad sam preuzeo Partizan. Otišli smo prvih deset dana u Budvu, svi su bili s devojkama i ženama. U uvodnom delu postoji sloboda. Imali smo treninge, ali bilo je dozvoljeno da se u krevet ode kasnije. Bilo mi je jako drago kad sam posle drugog ili trećeg dana shvatio da igrači ne samo da odlaze na vreme u krevet, nego da rade dodatno nakon treninga. I odatle je to. Bilo kakva zabrana u ovom je trenutku kontraproduktivna, imamo neka pravila koja se poštuju kad krene sezone. Ako su igrači srećni, to je dobro.
Između rezultata i ljudi Obradović bi uvek izabrao ljude.
- Jednostavno, volim ljude. Ponosan sam na neka prijateljstva koja traju otkad sam bio dečak u Čačku. Ima jedan restoran preko puta moje kuće u Čačku gde se gledaju moje utakmice. I tu mi je 50-ak prijatelja napravilo feštu. Život nas odvede svugde i stekao sam mnogo prijatelja. Od Španije, Grčke, Turske. Najveće bogatstvo su za mene porodica i prijatelji.
Tu su i neki hrvatski prijatelji?
- To je grupa momaka koje sam upoznao u Zagrebu u vreme kad sam bio vojnik. Tu su i igrači s kojima sam igrao, sa svima sam manje-više u kontaktu. S Dejanom Aćimovićem se stalno čujem. Na Dudinom oproštaju sam se, recimo video sa Dinom Rađom. Bili smo cimeri u reprezentaciji. Na pripremama za Seul proveli smo četiri meseca i 23 dana zajedno, bili u istoj sobi. Seo sam i sa Čuturom, Zdovcem. Čujemo se, vidimo se.
Kad smo već kod cimera, određujete li ih vi u svojoj ekipi?
- Na početku sezone, kad dolaze novi igrači, onda utičem na to. Kao i kad promenimo mesto događaja. Mislim da je važno kad stigne mlad igrač da bude u sobi s nekim iskusnim. Recimo, Divac je kao klinac bio sa mnom u sobi dok smo igrali zajedno za Partizan.
Koliko je sve promenio rat?
- Kad je počelo, bio sam u svojoj drugoj godini u Partizanu, pa sam otišao u Huventud. Igrali smo utakmicu u Zagrebu protiv Cibone i bilo je neugodno, bilo je skandiranja. No, prijatelji su me odveli na večeru posle utakmice. Znao sam da ti ljudi vode računa da mi se ništa ne dogodi. Kao što su oni spavali u mom stanu kad je kasnije Cibona gostovala u Beogradu protiv Partizana. Bila su takva vremena, moraš razumeti sve to što se događalo, iako sa svim tim nisi imao nikakve veze. Godine, međutim, naprave svoje, sada je sve normalno i dobro je što smo se vratili u normalni život.
Kako gledate na pojam „jugonostalgije”?
- Kad ste jako dugo u toj priči, u tome steknete prijatelje, onda morate stati i razmisliti zašto se sve to dogodilo? Svi smo svesni da se to naše razdruživanje moglo bolje izvesti. Opredeljenje ljudi da žive sami je normalno, ali kako se to dogodilo tada, to je po meni primer kako ne treba stvari da se događaju. Činjenica je da postoji mnogo ljudi koji će se vraćati na priče kako je bilo nekada. Svako ima prvo biti patriota, a patriota je po meni onaj ko voli drugog čoveka. Meni nikada nije bilo važno odakle je čovek, nego kakav je. I zato sam ponosan što imam prijatelje. Čovek uvek ostaje čovek.
I za kraj, razgovarali smo o tome i sa Sašom Đorđevićem. Zbog čega Srbija proizvodi bekove kao na tekućoj traci, a Hrvatska nije stanju?
- Samo je jedan odgovor. Treba ući u dvoranu i trenirati. Nikad nisam vidio vrhunskog igrača koji je trenirao samo s ekipom, a nije radio individualno. Imao sam sreću da treniram Bogdana Bogdanovića poslednje tri sezone i znam koliko je on trenirao i stoga sam siguran da će uspeti u NBA. Njemu je košarka sve. Reprezentacija Srbije napravila je uspeh. Igrati bez Markovića, bez Nedovića, a da ne govorimo o Milošu Teodosiću, bez takva tri plejmejkera, a pri tome se još povredio Jović, i dalje igrati odlično je za svaku pohvalu. Proizvodnja i produkcija igrača znači krvav rad u dvorani, koji traje satima i satima. I znate šta? Postoji li bolji primjer od Dražena? Svi znamo da je ustajao u šest ujutro, odlazio na porciju treninga na Baldekin, pa onda išao u školu. Bio je takav. Sećam se, nakon finala OI u Seulu, u stvari jutro posle finala, Dražen je tražio gde je teretana, u koju dvoranu može da ode da šutira. Ej, odmah nakon finala, drugo jutro!
POVREDA JEDINI OPRAVDANI RAZLOG
Što mislite o otkazima reprezentaciji mladih igrača?
- Jedino opravdanje za otkaz po meni je povreda, drugo ne razumem. Individualno je to, na igrače niko ne može da utiče. A danas roditelji preko njih rešavaju svoje egzistencije, pa su tu i prijatelji, onda treneri sa svojim vizijama, pa menadžeri. I neko tko se zove, recimo, Marko Marković treba u celom tom spektru šumova da donesi najbolju odluku. Ne mogu da razumem da igrači kojima se sezone završavaju u aprilu ili početkom maja ne mogu da odvoje vreme za pripreme. Može da se preskoči neko leto, ali ne kad imaš 19, 20 ili 21 godinu.
NIJE FER KAZNITI SAMO SUDIJE
Košarka je danas u ratu, onome između FIBA i EKA, odnosno Evrolige?
- Bez ikakve dileme, tu se dovodi sport u pitanje. I u najtežem položaju su igrači. Bertomeu je dao vrlo dobro poređenje. Ono što rade FIFA ili UEFA ne može da se prenese na košarku, jer tu postoji NBA i njih ne zanima FIBA. Cela suština problema je kalendar. Evroliga je pokazala od 2000. da je najbolje takmičenje, da kvalitet raste, da sponzori ulaze. Evroliga je danas liga od 16 timova, ali, ona će se širiti, biće još bolja. I doći ćemo do prave Evrolige. Sa 24 ili 30 najboljih timova.
A što će biti tada s domaćim prvenstvima?
- Bit će to nemoguće uklopiti u kalendar. Ali će domaća prvenstva biti protočna za Evrokup, pa dalje za Evroligu. Sada je tu 16 klubova, možda dogodine bude 18. Ali trebalo bi urediti tako da dva kluba ispadaju, a da iz Evrokupa dva ulaze.
I tu je problem s reprezentativnim kvalifikacijama?
- Mi trenutno imamo 115 neameričkih igrača koji igraju u NBA. Tamo je 80-ak evropskih igrača, teoretski najboljih. Tu se postavlja pitanje, jesu li te kvalifikacije takmičenje koje ljudi žele da vide? Ne znam kako će moji igrači reagovati ako dobiju poziv za reprezentaciju. To bi svakom igraču trebalo da bude najveća čast, ali samo ako je u normalnim okolnostima. Igrač za klub potpisuje obaveze. A prva je da igra, pa što se onda događa, ako on ode u reprezentaciju i ne može da igra za klub? Što se događa ako se igrač povredi, ko plaća odštetu? Sve su to pitanja. I veliki problem za košarku. Razgovarao sam s novinarima u Beogradu uoči EP. Neki su igrači otkazivali, neki su bili povređeni. Svi su se složili da je Evrobasket bio kvalitetan, da su isplivali neki novi igrači. Svako je do sada imao priliku svake dve godine u Evropi da napravi neku reprezentativnu priču, a sada je FIBA odlučila da se EP igra svake četiri godine. Pau Gasol mogao je da igra osam EP, a sada će neki igrač moći samo četiri. Je li to dobro za košarku? Setite se samo kako je uoči Igara lani FIBA pritiskala saveze, pa oni klubove oko igranja Evrokupa. Je li normalno da EP, koje je kvalitetno, bude osakaćeno, jer ne sudi 60 najboljih arbitara? Niko ne govori o časti i poštenju ljudi koji su sudili, ali bilo je mnoštvo grešaka. Zbog čega, ako su tu najbolji treneri i igrači, FIBA kažnjava sudije? Samo pretnja, sila, kažnjavanje. Evroliga priča ono što su izglasali klubovi, a klubovi su glasali za taj kalendar. Ako uzmete izjave svih trenera i igrača, jasno je u kome je problem. Stav Evrolige stav je klubova. Igrači bi trebalo da organizuju, da naprave sindikat.
ZVEZDA IGRALA IZVANREDNO
Kakva je danas snaga u Evroligi?
- Evroliga je pokazala da su razlike između tzv. favorita i ovih drugih nevažne. Mnogo je utakmica završilo unutar tri poena razlike. Zvezda je igrala izvanredno pa spletom okolnosti nije ušla četvrtfinale, a Bamberg je puno utakmica izgubio s pola koša. Svi klubovi imaju ambiciju ući u među osam. Čeka nas vrlo zanimljiva Evroliga.
Iako, kad se govori o favoritima, tu je isto društvo Fener i CSKA, Makabi, Panatinaikos, Olimpijakos, Real, Barselona...
- Ali može li neko da zanemari, recimo, Baskoniju? Kako su nas pregazili 30 razlike...
SLAVA
Kako se nosite sa slavom? Ili, koliko vam znači respekt, odnosno statusni simbol Željka Obradovića koji je uzor trenerima ne samo u košarci, nego i u drugim sportovima?
- Sebe ne doživljavam kao slavnu osobu. Čovek sam s dve noge čvrsto na zemlji. Svestan sam da je ovo poziv u kom je lepo kad se setiš svega, ali ono ispred, ono što dolazi, uvek je puno važnije. Srećan sam što radim ono što volim, a to nije povlastica mnogih.
VOJSKA I PEPSI
Kakva sećanja nosite iz vojničkih dana u Zagrebu?
- Bilo mi je super. Imao sam prilike družiti se sa svima. Bio sam u Borongaju, pa su me prebacili na Svetice. Imao sam dozvolu da treniram sa Cibonom, Šakota je bio tada trener. A na Svetice su svi dolazili na basket...
U to vreme se zbližio i s Pepsijem Božićem.
- U jednoj reprezentativnoj akciji bio je pomoćni trener Dudi Ivkoviću. Duda je imao običaj da poziva razne trenere, pa je tu bio i Pepsi. Ti bi treneri vodili na treningu svoje momčadi, a Duda bi sudio. Pepsi me uvek uzimao u svoj tim. Bio sam tada s Čurčićem u sobi, pa je Pepsi po ceo dan visio kod nas u sobi. Bili smo i u Zadru na seminaru, koji je on vodio pre nekoliko godina.
Kakav je Pepsi iz vašeg ugla?
- On je neposredan, različit, direktan, beskrupulozan. Košarkaški vagabund. Zato ga volim. Nije uobičajen.
POST HRVATSKE
Jeste li ikada mogli da zamislite da Hrvatska neće osvojiti medalju pune 22 godine?
- To je neverovatan podatak. Nisam razmišljao na taj način. I to je neko iskustvo. Kad sam preuzimao Partizan, mislio sam da ću biti u Partizanu 20 godina i da ću uživati. I drugu godinu, kad sam radio besplatno, podelio sam premije ostalima, a rekao, „kad bude novca ja ću ga uzeti”. I bio sam drugu godinu bez plate. Kad je stigla ponuda iz Huventuda, otišao sam kod Kićanovića, on mi je rekao, „idi, uzmi novac, razmišljaj o porodici”. I mislio sam i u Huventudu ostati godinama, a kad sam preuzeo Panatinaikos, nije mi ni na kraj pameti bilo da ću se tu dugo zadržati, jer su oni stalno menjali trenere. Pa sam ostao 13 godina. Život te nauči da nema pravila...
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
