Sve je bilo kao u bajci. Prohladno, 15. oktobarsko veče 2008, i 40.000 svedoka rapsodije na „Ernest Hapel” stadionu oslikane skromnim trijumfom (3:1) čudesne Srbije u odnosu na sve što se te noći dešavalo u Austriji.
Deset možda i najboljih minuta u istoriji srpskog fudbala, utkani su u spomenare za sva vremena jer više od golova Krasića u 14, Jovanovića u 18. i Obradovića u 24. minutu, zaljubljenike u najvažniju sporednu stvar na svetu i gotovo 10.000 od ukupno 48.000 gledalaca na tribinama stadiona u Beču, ushićenima je činila moć tima koji je sa klupe vodio Radomir Antić.
Devet godina kasnije, u iščekivanju novog, cela Srbija se nada istorijskog meča za naš fudbal, Marko Pantelić ponosno evocira uspomene na nezaboravno veče u Beču.
– Znali smo pre prve od dve utakmice da moramo da uzmemo šest bodova da bismo se kvalifikovali. Uvek su nam problem pravile utakmice kod kuće, više smo od njih imali straha nego na gostovanjima. Pobedom nad Litvanijom 3:0 ostvarili smo prvi deo cilja. Došli smo u Beč, osećala se pozitivna atmosfera među nama. Svi smo bili dobro raspoloženi, vedri i sve osim pobede, doživeli bi kao poraz. I Antić je bio pun samopouzdanja. Pred meč u Beču Krstajić je imao problem s povredom, trebalo je da igra, ali nije mogao… Pozvan je Aleksandar Luković i prvi put je igrao kao levi štoper, uklopio se fenomenalno uz Nemanju Vidića... I to govori koliko smo bili organizovani, znalo se dobro ko šta radi, jedna ili dve promene gotovo da se nisu primećivale u igri...
Antić je iznenadio Austrijance ekstra ofanzivnom ekipom i formacijom 4-2-4, gotovo nestvarnom za srpsku trenersku struku, ali i za tadašnje rivale.
– Austrijaci možda nisu očekivali, ali za nas je to bilo normalno. Igrali smo u našem sistemu i bukvalno smo „davili” protivnike. Tako smo „davili” Austrijance, isto i Rumune, nismo se plašili nikoga... Jovanović i Krasić po bokovima, Žigić i ja u sredini, Stankovićem i Milijašem u vezi… Samo protiv Francuske nismo igrali toliko ofanzivno, Žigić nije počeo u Parizu, a ja u Beogradu jer sam kasno potpisao za Ajaks... Sve ostale rivale gazili smo napadačkom igrom...
Meč u Beču nedvosmisleno je pokazao da se Srbija vratila na velika vrata i da je plasman na Mondijal u Južnu Afriku postao realnost:
– Te kvalifikacije svi smo igrali fenomenalno. Bili smo vodeći igrači u klubovima, nosili ekipe, bili lideri, to se prenelo i na reprezentaciju i samo sticajem nesrećnih okolnosti nismo došli do završnice Mondijala što je ostalo kao žal svima nama koji smo igrali. Imali smo generaciju koja je bila spremna za najveće domete.
Na žalost, tada nismo verovali da će i sam odlazak na Svetsko prvenstvo vrlo brzo postati pretežak zadatak...
– Kvalifikacije su počele sa dozom sumnje kod mnogih... Ja sam, međutim, bio veliki optimista što se tiče rada Slavoljuba Muslina i poznavanja momaka jer su mnogi od njih bili u reprezentaciji dok je i moja generacija igrala. Mislim da su odigrali dobre i tvrde kvalifikacije, naravno, uz adekvatno vođenje Muslina. Verujem da su imali i ogromni motiv da se posle niza neuspeha kvalifikuju na veliko takmičenje. Naravno, i druge reprezentacije sa svojim rezultatima olakšale su nam posao jer nisu bile na nivou na kojem su igrale na EP i u prethodnim kvalifikacijama. Sve smo to iskoristili veoma, veoma pametno i ubedljivo smo prvi na tabeli. Sve pohvale idu na račun igrača i selektora Muslina jer je sve dobro uklopio, naravno i na račun ljudi iz saveza jer su u Muslinu prepoznali to što nam je i doneo: tvrd, fudbal sa puno odgovornosti. Promenio je sistem, bilo je dosta skeptika, ali poznavajući Mukija i kako razmišlja, znao sam da jedino tako sigurno možemo da odemo na Mondijal. Znao je da mu ta taktika najviše odgovara. Bio sam optimista od početka i drago mi je što se ispostavilo da sam bio u pravu. Nedostaje nam još tri boda da završimo kao prvi u grupi...
Prisećajući se sjaja Pantelićeve generacije srpska fudbalska javnost iščekuje još jedan bljesak naše reprezentacije u Beču i pobedu za definitivni plasman na Mondijal 2018:
– Ne treba stavljati pritisak na momke i stručni štab da to sada mora da se završi u Beču i da je to utakmica na život i smrt! Ne, napravili su veliki posao, svaka im čast na tome što su uradili, imaju još dve utakmice, a potrebna su nam tri boda. Realno je da odigramo kvalitetan meč, nema razloga da se strahuje da bi moglo da bude drugačije. Ako se namesti na terenu da pobedimo – lepo! Drugi imaju mnogo više opterećenja od nas, pod mnogo većim pritiskom čekaju rasplet. Mi naš posao, naravno, treba da privedemo kraju, najlepše bi bilo da ga završimo u Beču i da na punoj Marakani narod isprati momke i zahvali im se za ono što su učinili i plasirali se na Svetsko prvenstvo... – kategoričan je Marko Pantelić.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
