Vanja Marinković: Za sve trojke sam znao da će ući, za onu poslednju sam bio ubeđen da neće (VIDEO)

Neeee! Čekaj. To je moj šorc, ovo su tvoji... Začulo se sa druge strane, u trenutku kada je Vanja Marinković odgovorio na poziv iz „Sportskog žurnala”.

Pre bilo kakve priče, mladi as Partizana Vanja Marinković je objasnio taj novi „otpozdrav“. Onako, uz smeh.

– Pakujemo se, nismo to završili, žurimo, nemamo vremena... – nizao je objašnjenja junak Partizanove pobede u Zadru.

Momak koji je manje od 24 časa ranije na terenu dvorane „Krešimir Ćosić“ blistao. Ubacio 33 poena, sve iz igre.

Uz samo dva promašaja, od toga, jednom je bio izblokiran. Ubacio je i sedam trojki. Poslednjom, uz „asistenciju“ table, prelomio meč. Već će se nekako spakovati. Uostalom, i ne ide na dalek put. Pa je vremena za priču imao.

I, kad su se utisci slegli, kako mu izgleda sve posle prespavane noći, pitamo. Uz stanku, kao da traži pravu reč, Marinković kaže.

– Jako čudno.

Odgovor koji nismo očekivali. Zato smo tražili objašnjenje – zašto čudno?

– Pa, ne znam. Možda čudno nije prava reč.

Već....

– Bilo je dobro – pojednostavio je Marinković, pa iskreno priznao:

– Stvarno je dobar osećaj. Na kraju sam imao sreće, ipak je ona poslednja trojka ušla od tablu.

Poslednja je možda bila i srećna. Ali sve prethodne, njih šest, pa i onih šest pogodaka za dva – nisu bili stvar sreće.

Već umeća. Pokušavajući da se ne obazire na dobacivanja i smeh cimera, Aleksandra Aranitovića – Marinković je skromno, kao da je to tek tako lako izvesti, odgovorio:

– Tako se otvorilo i nastavilo do kraja.

Poslednja trojka je slomila meč. Meč koji je Partizan sve vreme držao pod kontrolom, u kome je u više navrata imao i dvocifren kapital.

Ali u kome je opet morao da strepi za pobedu. Do samog kraja. Tačnije do 85 sekundi pre nego što se sirena poslednji put oglasila.

Baš tada je Marinković ubacio svoju sedmu trojku. Definitivno najteži šut koji je „uzeo“ u Zadru. Ne samo jer je maltene rešavao, već jer ni pozicija nije bila baš idealna.

– Video sam da me čuva Ivanov, on je četvorka, visok je. Sigurno bi bilo lakše da je bio neki bek, neko niži. Šut ne bi bio tako težak. Napad je išao, Gos mi je bacio loptu, ja šutirao...

Marinković je ponovio ono što je rekao odmah posle utakmice.

– Stvarno sam mislio da ću promašiti. Već sam „video“ kako lopta udara u prvi obruč, odbija se njima u ruke, da gubimo... Srećom, nije tako bilo. Lopta je udarila u tablu...

Ali, čemu takve misli, posebno jer je čitavu utakmicu igrao maestralno, pitamo Marinkovića. U tom trenutku je trebalo da puca od samopouzdanja.

– Samo za tu poslednju trojku sam tako mislio – kaže Partizanov bek.

Jer...

– Prosto, kada sam šutnuo, video sam putanju, kuda lopta ide. I prosto vidiš da ide napolje.

Ova je ipak pogodila metu.

– Tabla je mi je pomogla – uz osmeh kaže Marinković.

Možda da zamoli Zadrane da mu je poklone kao suvenir?

– Ne bi bilo loše – uzvraća mladi Čuburac, ne prestajući da se smeje.