Sećanja, Ratko Svilar: Kakav otac, takav sin!

Piše: Milorad Bjelogrlić

Mile Svilar je imao 18 godina, mesec dana i 22 dana, dva meseca mlađi od Španca. Na prostorima bivše Jugoslavije dodata je rečenica da je Mile sin bivšeg golmana Vojvodine i reprezentativca Ratka Svilara.

Ko je Ratko Svilar? Lak odgovor, staje u dve reči – golmančina i lafčina. U Srbiji nema starijeg poznavaoca fudbala koji ga se ne seća.

Što bi klinci rekli: „Bio je faca”. Tri sezone je čuvao mrežu Crvenke, a zatim sedam Vojvodine.

U njoj se afirmisao, stekao slavu koja se u golmanskom slučaju zarađuje sjajnim odbranama. Galantno je iskoristio ono što mu je Bog dao – ogroman talenat.

Da vlasti Federativne Narodne Republike Jugoslavije, po završetku Drugog svetskog rata, nisu proterale folksdojčere (etičke Nemce) ne bi bilo ni Svilara. Njegovi roditelji su „Vlakom bez voznog reda”, kao kolonisti stigli u Crvenku.

Otac Ličanin, iz Titove Korenice, a majka iz okoline Prijedora. Sa nekoliko zavežljaja u rukama, uboga sirotinja stigli su u Crvenku gde su se upoznali, zaljubili i 6. maja 1950. godine dobili zdravo, pravo, napredno muško dete. Dali su mu ime Ratko.

Retko je koje dete u najslađem selu, kako su zbog najveće šećerane u FNRJ zvali to mestašce u srcu Vojvodine, treniralo fudbal. Sport broj jedan je bio rukomet, a Crvenka šampion Jugoslavije.

Čedo Bugarski, Petar Fajfrić i Slobodan Mišković su igrali na Olimpijadi u Minhenu kada je Jugoslavija 1972. godine osvojila zlatnu medalju, ali Ratko se opredelio za „teranje lopte”.

Fudbal je bio Svilarov slatki otrov kojem je posvetio život. Presudnu ulogu imao je njegov otac koji je bio zagriženi navijač Partizana i silno je želeo da mu sin jednog dana stane na gol „crno-belih”.

Ratko je želeo da postane desno krilo, ali je posle pretnje trenera Milana Panića zauvek stao na gol.

– Ako te još jednom vidim da šutneš loptu ne moraš više da dolaziš na treninge – rekao mu je Milan i Ratko više nije imao kud. Postao je golman, a Pane ga je uvodio u golmanske tajne.

Imao je samo 13 godina i već se naslućivalo da će biti sjajan golman. Trenirao je kao blesav. Otac mu je ispred kuće postavio stative i ispred njih iskopao mali bazenčić u koji je nabacao sitni pesak.

Na Filmskim novostima u bioskopu je video kako trenira njegov idol Milutin Šoškić, pa je i on tako radio. Kada ne bio imao trening bacao se satima po pesku.

Počeo je da gradi specifičan stil, braneći po svojim, a ne tuđim pravilima. Na pesku je stekao eksplozivnost, koja mu je kasnije i te kako koristila. Naučio je da „paradira” po čemu je bio poznat širom Jugoslavije.

Njegove atraktivne intervencije su privlačile gledaoce na stadione. Punio je tribine. Učesnik Mondijala u Španiji, a za nacionalni tim je branio devet puta.

Bio je neverovatno brz, startan, brži od većine fudbalera. Bilo je dovoljno da protivnik samo za treptaj oka spusti glavu prema lopti, a Svilar bi se munjevito bacao u noge otklanjajući opasnost.

Sjajnih refleksa, neustrašiv, gibak, skočan i kao maloletnik (17) je debitovao za Crvenku, koja se plasirala u Prvu ligu (1970).

Sa samo 19 godina lekari su mu zabranili bavljenje sportom. Na pripremama u Metkoviću imao je, narodski rečeno, „zapetljaj creva” zbog čega je završio na operacionom stolu. Istu operaciju je imao i kao dete sa 12 leta.

Tada su otac i on potpisali zvanični dokument da će nastaviti da brani na svoju odgovornost. Posle toga je skoro tri decenije odgovorno između stativa čuvao obraz, ponos i čast, svoj, ali i očev. 

Kada je Crvenka ispala iz Prve lige i naredne sezone (1971/72) nije uspela da se vrati, Svilar je bio na korak od ostvarenja svog dečačkog i životnog očevog sna da pređe u Partizan.

Bilo je sve dogovoreno, ali je Velibor Vasović sve stopirao. Bio je Ratko na razgovorima kod Vasketa u stanu, po prvi put u životu video kolor televizor, ali je na kraju sve ispalo crno, bez imalo belog. Vratio se kući i sledeće godine na poziv Vujadina Boškova odlazi u Vojvodinu. 

Dolazak u veliki grad doneo je nova iskušenja. Prvi put u životu zaradio je veći novac. Za prelazak je dobio tadašnjih 10, a Crvenka 20 miliona. „Zaludeo” se brzim automobilima.

Vozio je „Fiat 1300”. Brzo ga je slupao. Dolaskom u Vojvodinu kupio je „Pežo 504”, a po Novom Sadu se čula krilatica: „Čuvaj se, vozi Ratko”.

Nije skidao nogu sa gasa i „furao” je uvek preko „stotke”. Počeli su da ga porede sa brazilskim šampionom „Formule 1” Emersonom Fitipaldijem.

Sa Vojvodinom je osvojio Srednjoevropski kup (1977), a najlepša sezona je bila 1974/75 kada su „lale” bile druge iza Hajduka.

Klub je to leto napustio Vujadin Boškov, koji je otišao u Sampdoriju, a umesto njega došao je Todor Veselinović. Kada starije Novosađane pitate kada je Vojvodina igrala najlepše, svi će bez razmišljanja, reći tada. 

Popularni Toza je pet godina radio u Južnoj Americi i nametnuo je takav stil u Vojvodini. Podmladio je tim, promovisao nekoliko juniora u prvotimce, a u igri je insistirao na vicu, ofanzivi, uvek se igralo za gol više, lepršavo, predivno.

Defanzive ni u tragovima. Da se oduševljenje Novosađana igrom njihovih ljubimaca moglo jesti, gladi u svetu bi nestalo još te godine.

Najveću slobodu je imao Slobodan Pavković. Toza mu je rekao da slobodno probacuje rivalima loptu kroz noge koliko god želi.

Mlađani Bobe, koji je uz fudbal bio zaljubljen u muziku je to obilato koristio. Taj tim Vojvodine je osim po blistavoj, raskošnoj, šarmantnoj igri bio prepoznatljiv i po dugačkim kosama igračima.

Zato su ih neki zvali „Čupavci”, a fudbalski gurmani su ih svuda dočekivali aplauzima. Najduže vlasi je imao upravo Ratko Svilar. Dame su ga zato „gotivile”.

„Vezla” je Vojvodina „svilen konac” po terenu, a Ratko je „spustio roletnu” na golu. Branio je i nemoguće, ali uzalud.

Na kraju prvak je bio Hajduk, koji je po ko zna koji put u zadnjem kolu pobedio Crvenu zvezdu u Beogradu i stigao do titule. Voša je „razvalila bile” pod Marjanom 4:1, a u Novom Sadu slavila sa skromnih 2:0. To nije bilo dovoljno.       

– Kao golman na terenu, ali i kao gledalac posmatrao sam milion utakmica, ali niko nikada nije igrao tako lepo, atraktivno, zanosno kao mi u tom prvenstvu – pričao je na kraju karijere Ratko Svilar.   

Bila je to generacija izvanredno selektiranih momaka, čija je igra plenila od Vardara pa do Triglava.

Svi klinci su znali napamet sastav: Svilar, Vujkov, Mokuš, Trifunović, Novoselac, Rutonjski, Lerinc, Ivezić, Vučeković, Pavković, Ličinar. Nema dileme, majstor do majstora.  

Kad mu je uprava Vojvodine (1979) dala zeleno svetlo za odlazak u inostranstvo, Svilaru je propala najbolja ponuda, kakva se samo sanjati može.

Višestruki šampion Evrope, Ajaks ga je po svaku cenu želeo. Dogovor je brzo sklopljen i Ratku je trebalo da pripadne 80.000, a klubu 170.000 dolara.

Ugovor sa „kopljanicima” je bio potpisan, ali nije mogao da dobije radnu dozvolu i sve je propalo. Godinu kasnije je otišao u Belgiju gde je oborio sve rekorde i skoro dve decenije čuvao mrežu Antverpena. Opasno se približio pedesetoj kada je zauvek ostavio rukavice. Rekao je zbogom fudbalu sa 46 leta.

Sve važne stvari se čuvaju u priči. Reči pamte ono što čovek zaboravi. Ovo je bila priča o Ratku Svilaru, čoveku koji spada u kategoriju ljudi koji su pisali fudbalsku istoriju, a zatim bez razloga iščezli iz nje. Naslednik Mile ga je ovih dana opet „aktivirao”.