Đorđe Gagić za Žurnal o povratku u Partizan, mogućim kritikama Grobara...

Te dve poruke, jednake po količini iznenađenja koje su nosile, razlikovale su se u načinu na koje su izgovarane. Utučenost od pre nepune tri godine, zamenila je dečačka uzbuđenost.

Od leta 2012. momak iz Benkovca nalazi se na rolerkosteru koji se ne zaustavlja, a odluka o povratku u Humsku deluje kao onaj trenutak kada stiže najveće ubrzanje. Međutim, Gagić zvuči kao čovek koji je spreman da uživa „s vetrom u kosi“.

– Od trenutka kad je postalo jasno da se vraćam, imam neverovatnu energiju, kao na baterije sam. Priča je počela posle kvalifikacija za Svetsko prvenstvo. Da sam istog momenta mogao da raskinem sa Ješilgiresunom, odmah bih stigao u Partizan. Oni nisu hteli da me puste, ali smo se svi zajedno izborili i evo me opet kod kuće – poručio je Gagić čekajući avion za Istanbul, odakle će u sredu stići u Beograd i ozvaničiti godinu i po dana saradnje sa Partizanom.

Razgovor sa 210 santimetara visokim centrom nekoliko puta se vraćao u prošlost.

To je trebalo da bude neprijatniji deo priče, s obzirom da je Đorđe otišao zbog neslaganja sa ulogom u timu. Ipak, Gagić ne dopušta da mu sećanja na Partizan budu negativna.

– Volim taj klub, bez obzira na neka pogrešna tumačenja svega što se dešavalo kad sam odlazio – istakao je momak koji je jedan od retkih oprostio dug Partizanu.

– Nisam ni razmišljao kad je počela priča o povratku.

Nekome sa strane ova opcija delovala bi neverovatno, jer ko bi otišao iz aktuelnog šampiona ispraćen vetrom osude, a vratio se u tim koji se grčevito bori za svaku pobedu, ali sada sa kritikama u prsa.

– Ja sam neko ko gleda život sa vedrije strane. Veoma sam svestan situacije, možda i kritika koje će me dočekati. Ali, isto tako znam i kakvu ovaj klub ima podršku navijača. Jednom kada osetiš Partizan, to ne može da izađe iz krvi.

Ako se iz ove perspektive nije premišljao da li da se vrati, u februaru 2015. verovatno nije pomišljao da je tako nešto moguće. Ili...?

– Nikad nisam isključio Partizan, ali sam tada hteo da puknem od pritiska, negativne priče koja nije bila realna. Već sam to jednom rekao, bez obzira šta je Dule Vujošević kazao posle rastanka, ja ću ga uvek poštovati, on me je afirmisao, omogućio mi je da igram Evroligu i za reprezentaciju. Zato, kad pomislim na Partizan, pamtim samo lepe stvari. Sve titule, pobede, dete mi se rodilo dok sam nosio crno-beli dres... Životni tok mi je vezan za ovaj klub. U tom trenutku sam samo želeo da se sklonim.

Slušajući Gagićevu priču morali smo da ga prekinemo i pitamo – da li se pokajao što je otišao?

– Bilo mi je mnogo teško što se to dešava, ali sam morao, tako da se nisam ni pokajao. Smatrao sam da zaslužujem da igram više, bilo je mnogo stresa i čaša se napunila do kraja. Onda sam otišao i gledao svaku utakmicu Partizana toliko strastveno da porodica nije smela da sedi pored mene dok gledam. Mnogo mi je nedostajao Partizan – rekao je neopevani heroj finala 2014. godine protiv Crvene zvezde.

Sada je gledao novi tim crno-belih. U njemu su samo trojica momaka koje poznaje, dvojica sa kojima je igrao.

– Sa mnom su bili Šalić i Andrić, dok je Veličkovića znam mnogo dugo. Gledao sam ih, vidim sebe u tom timu, ali je moje samo da radim, da se podredim timu i da svi zajedno probamo da napravimo dobar rezultat. Ja uvek verujem, a uz naše navijače sve je moguće, to najbolje znam. Partizan je sigurno 30 odsto bolji uz ljude na tribinama.

Kada je 2012. stigao u Humsku, bio je anonimus za širu javnost, momak koji je u Hemofarmu igrao dobro, ali ništa više od toga.

Međutim, Vujošević je video nešto drugo i uvrstio ga u tim za koji je rekao da je jedan od najtalentovanijih koje je trenirao.

– Niko ko se nije našao na parketu u crno-belom dresu ne može da shvati šta je Partizan. A ja tada nisam znao gde dolazim. Sada sam iskusniji, stprljiviji. Igrao sam u Italiji, Turskoj i Španiji, ali nigde nije kao kod kuće – rekao je momak koji se nije plašio da ide težim putem. Sada je spreman da se vrati kroz isto trnje. Ovoga puta za Partizan.