Iza Milka Bjelice je možda najuspešnija godina u veoma bogatoj karijeri. Sa Crvenom zvezdom je osvojio titulu ABA lige, Kup Koraća i prvenstvo Srbije, a u Evroligi potpisao mnogo velika dela.
.jpg)
Nakon velikih promena u igračkom kadru i stručnom štabu, postao je stub novog tima koji godinu završava kao lider ABA lige, sa skalpovima velikana poput Reala, Barselone, Makabija...
Pre 12 godina, situacija je bila potpuno drugačija. Pre nego što otvorili tu temu, Bjelicu smo prvo pitali da li se seća kada je prvi put kročio na Mali Kalemegdan i emocija koje su ga tada nosile.
– Uh, bilo je to 1993. godine. Boško Vukčević, rođeni brat Dušana Vukčevića koji je dugi niz godina igrao u Olimpijakosu, bio je trener. Na srednjem terenu, koji se tada zvao ženski teren, tu sam imao prvi trening. Tog dana sam se i zaljubio u košarku. Kališ je malo drugačije izgledao. U stvari, zgrada je bila ista, ali tereni su bili betonski. Konstrukcije su bile ko zna od kada. Pored je bila jedna baraka koja se koristila kao svlačionica. Sećam se da je baš dosta dece dolazilo. Sve su bili tu radi sporta, druženja i da se odvoje od ulice. Niko nije razmišljao o nekim velikim karijerama. Leti smo trenirali na Kališu, a zimi u školi Kralj Petar prvi, tu na Dorćolu.
Prvi velika godina u vašoj karijeri bila je 2001. i prelazak u prvi tim Crvene zvezde.
– Bilo je to ostvarenje sna. Verovao sam da ću tu izgraditi veliku karijeru i otići na viši nivo. Ali, na žalost to se nije dogodilo.
Brzo ste počeli da važite za veliki talenat, ali na tome ste ostali do 2006. kada ste otišli.
– Skoro svaku godinu Zvezda je ulazila u sezonu sa ambicijom da prestigne Partizan i preuzmemo primat šampiona. To je stavljalo veliki pritisak na trenere koji u tim okolnostima možda nisu ni imali hrabrosti da se bave mladima, a to realno nije bila ni politika kluba. Mnogo talenata je trpelo zbog toga. Ne samo ja. Tu ima i moje krivice. Opet, ako nemaš prostor, ne možeš ni da se razvijaš. Sve je trebalo da bude drugačije.
Sigurno nije lako čekati pet godina na pravu priliku i nikada je ne dobiti.
– Pritisak je bio ogroman. Uvek sam imao velike ambicije i sve to mi je veoma teško padalo. Osećao sam se zarobljeno. Gotovo očajnički sam tražio izlaz iz svega, samo da odem, bilo gde. Nisam mogao više da izdržim.
Bilo gde bio je Braunšvajg i nemačka liga.
– Kada gledam iz ovoga ugla, možda sam taj potez trebao da napravim barem dve godine ranije. Bilo je i dobrih utakmica u dresu Crvene zvezde, ali nije to bilo dovoljno. A, verovao sam i znao da ću pokazati kvalitet, gde god da odem.
To se ispostavilo i tačnim.
– Kada sam birao novu sredinu nije mi bila važna visina ugovora, a odlazak u inostranstvo je bio jedina opcija. Niti sam ovde imao prave ponude, niti je bilo adekvatne sredine. A, Nemačka je bila sve što sam hteo. Kvalitetno takmičenje sa Kelnom u Evroligi, zatim Bamberg, pa Alba sa Stanojevićem i Čankom. Uz rada sa trenerom Mutapčićem, znao sam da je to bio pravi izbor. Dobio sam prostor, važnu ulogu i sve je krenulo kako sam želeo.
Po čemu Blejicu pamte u Viljnusu?
Bjelica je tri godine proveo u Viljnusu i dresu Ritasa. Taj period pamti ne samo po uspesima i trofejima, već i upoznavanju jedne sjajne sportske kulture.
– Viljnus je baš lep grad, sa prijatnim ljudima koji obožavaju košarku. Što je kod nas fudbal, tamo je košarka, pa puta 10. I dalje sam u kontaktu sa prijateljima iz Litvanije. Sećam se druge godine tamo, kada sam u sedmoj utakmici finala, igrao možda i meč karijere. Dao sam 26 poena i odlučio prvaka. Po tome me i pamte.
Prvi odlazak od kuće je uvek težak, ali kada vidiš rezultate, onda se sve lakše podnosi.
– Išao sam u nepoznato. Sve mi je bilo nepoznato, od jezika, do kulture i običaja. Ali, sa druge strane, promena mi je baš prijala. Oslobodio sam se svih pritisaka i komentara. Bio sam 100 odsto posvećen košarci i zbog toga sam uspeo. U Braunšvajgu nemaš prostora za bilo šta drugo, osim za rad.
Sledeća stepenica je bio Keln, sa Sašom Obradovićem na kormilu.
– On i Draško Prodanović su dosta dobro držali struku. To mi je bila stepenica više. Keln je dosta ozbiljniji grad, a klub je bio na veoma visokom nivou. Svetislav Pešić je to ranije postavio kako treba. A, tu je bilo i učešće u Evrokupu. To mi je bila baš sjajna sezone, izabran sam i u petorku stranaca nemačke lige. O Zvezdi više nisam ni razmišljao. A i ta Zvezda nije ova Zvezda sada.
Put od Evrokup, do evroligaškog igrača prešli ste u dresu Lijetuvos ritasa.
– Kada sam razmišljao o karijeri, dva kluba za koja sam mislio da nikada neću igrati bili su Lijetuvos i Baskonija. A, baš u njima sam proveo fantastične godine. Nakon Kelna imao sam baš dosta ponuda. Među njima se pojavio se Ritas koje je godinu pre toga igrao Evroligu i to sa veoma zapaženom ulogom. Ali, ostao je bez titule i morao je u Evrokup. Meni je bio cilj da igram sa najboljima u Evropi, ipak privukli su me veličina kluba i ambicije. Tu ponudu nisam mogao da odbijem. Bio je to vrhunski potez. Igrao sam nezaboravnu sezonu u kojoj smo osvojili Evrokup, Baltičku ligu, Super kup i prvenstvo. Posle ne znam koliko godina skinuli smo Žalgiris sa trona. Najvažnije za mene, nastavio sam da napredujem kao igrač.
Jedne čarape za Kup
Malo je lepih stvari za koje Bjelica u prvom mandatu u crveno-belom dresu može da se uhvati. Jedna od njih je bio Kup Koraća, osvojen 2004. u Novom Sadu.
Crvena zvezda je do njega stigla posle tri produžetka, a redom su padali Partizan, Vojvodina i Refleks.
– Ništa ne može da zameni osećaj kada osvojiš trofej. To je vrhunac i to se pamti. Tako se i dan danas priča o tom Kupu. A, bio je to baš neverovatan turnir za nas. Sećam se da sam poneo samo jedne čarape, za jednu utakmicu, a ostali smo do kraja – kroz osmeh kaže Bjelica.
Među mnogobrojnim ponudama, tada ste odabrali Baskoniju.
– Bio sam na slatkim mukama. Imao sam 27 godina i znao sam da je mnogo važno da izaberem pravu sredinu. Klub u kome ću nastaviti da napredujem. Dugo sam čekao i pojavila ponuda tada Kahe Laboral. Otišao sam kod Duška Ivanovića, odlično upoznat kakav rad me čeka i kakav je to grad. Ali, to je tada, kao i danas, klub na nivou Barselone i Reala. I sa ove pozicije, srećan sam zbog te odluke. Radio sam u vrhunskom klubu, sa vrhunskim igračima. Tu su bili Priđoni, Teletović, Srefin, San Emeterio, moj prezimenjak Nemanja... U drugoj sezoni nije bilo sve kako sam želeo. Promenio se trener, došle su neke povrede, nisam imao pravu ulogu. I klub je imao loš rezultat.
Nakon dve godine, sudbina je htela da se ponovo vratite u Baskoniju. Posle par meseci pauze.
– Prijalo mi je da budem u Beogradu. Osvežio sam se, trenirao sa OKK Beogradom, držao formu i čekao pravu priliku. Ispostavilo se da je to ponovo Baskonije koja je imala pehove sa povredama Hamiltona i Noćionija. Potpisao sam na dva meseca i povukao sjajan potez. Znao sam to već nakon prvog razgovora sa Skariolom, najboljim trenerom sa kojim sam radio. Sećam se da sam se bez treninga, priključio timu baš na gostovanju u Viljnusu. Pobedili smo i igrao sam baš dobar meč. Nastavio sam tako do kraja tog kratkoročnog ugovora, ali nije bilo realno da produžimo saradnju.
Efes i Dušan Ivković su iskoristili su takav razvoj situacije.
– Novi klub, novi grad, nova sredina. Ipak, za mene je to već bila rutina. Dudin pomoćnik je vodio tu polu sezonu, a tada se pravila neka vrsta selekcija za naredne dve godine. Nakon toga došla je ponuda za produžetak ugovora, što sam odmah prihvatio. Dobro sam se osećao u Efesu, posle čega sam bio deo stvaranje neke nove Darušafake.
Krug se zatvorio vraćanjem na Kališ. Gde je sve i počelo, još 1993.
– Posle deset godina osetio sam jaku želju da budem kod kuće. Malo mi je i preko glave bilo inostranstva i svega što to podrazumeva. Kada se pojavila opcija da se vratim u Zvezdu odmah me privukla. Želeo sam da se vratim, želeo sam da u svom klubu pokažem kvalitet, da mu pomognem i osvajam titule. Bila je to sjajna odluka. Sve što smo uradili prošle sezone, doživeo sam sa posebnim emocijama. U sredini u kojoj sam odrastao dokazao sam kvalitet i osvojio tri trofeja. Uradio sam nešto o čemu sam sanjao još kao dečak.
Kompletan intervju sa Milkom Bjelicom možete da pročitate u trobroju Sportskog žurnala za 31. decembar, 1. i 2. januar. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
