Žurnal sa Dejanom Savićem u kafani, najbolji selektor sveta kakvog ne poznajete

Redakcijski zadatak:

– Uradi Dejana Savića!

Šta više da uradim sa imenjakom. Punih 27 godina ga pratim od talenta, velikog igrača, rekordera u reprezentaciji i osvajača 17 medalja, pa onda trenera koji je sa Zvezdom i reprezentacijom osvojio sve.

Šta više da uradim sa čovekom koji pleni, ima harizmu dobro poznatu, uvek spremnog da gegom, improvizacijom, originalnošću napravi atmosferu, miljenikom novinara jer se ne folira, emotivnim čovekom uvek angažovanim u raznim humanitarnim akcijama pod uslovom da se o tome mnogo ne talasa.

– Onda ti je lakše, piši šta nisi pisao.

Zovem ga i kažem kakav imam zadatak:

– Majke ti, o čemu ćemo nas dvojica to sada da pričamo. Šta više... – kaže mi vaterpolo selektor.

Nađemo neki kompromis da vaterpolo ostavimo po strani. Ako je moguće.

– Da, da moguće je, pošto nisam u njemu samo kad spavam ona četiri sata.

Nalazimo se u njemu omiljenom restoranu Oskaru. Da ne bude reklama, idite tamo i vidite zašto je Savić tu kao kod kuće. Unutra prijatelji, konobar Peca, pa Tika Divjak čovek koji je prvi uveo satelitsku antenu u Jugoslaviju, onda Dragan Tabori nekada čelnik DDOR, Jelena kćerka vlasnika Mirka Macure...

Lep ambijent, možda fali muzika. Šta ti obično naručuješ u kafani ?

– Od ovih novih ništa, to ne slušam. Volim narodnjake, recimo do kraja osamdesetih. A šta naručujem ? Kad sam srećan naravno Džej, tužan onda Toma, polutužan sledi Šaban, a kad mi se veseli i razbija pomaže Miroslav Ilić. Od zabavnjaka muzika osamdesetih, Azra, Film, Idoli, Riblja čorba do albuma „ Osmi nervni slom“, Bajaga... Žao mi što nisam bio sada na Čorbinom koncertu, ali nisam uspeo da nađem karte.

Moja omiljena pesma je Azrina „ Ako znaš bilo što“...

– Provociraš me... Kako znaš da je to i meni omiljena stvar. Još kada peva Amira Medunjanin. Da se naježiš. Volim i klasiku, slušam bez problema.

U srcu momci sa Miljakovca

Poznati sportski komentator Smiljan Banjac kaže da je Dejan bio talentovan za sve sportove. Voleo je i šah zahvaljujući ocu Žarku i Nedeljku Vasoviću, ocu Anta i Jugoslava.

– Bio bi vrhunski fudbaler bez dileme. Igrao je sa nama starijima bez problema.

Deki se podseća:

– Znaš kad je bio moj prvi pozitivni sportski stres? Na malom terenu na Miljakovcu smo igrali mi mlađi, na pravom terenu stariji momci. Pauza samo od dva do pet. Jednom je starijima nedostajao igrač i pozvali su mene. Dao sam gol. Ta sreća i zadovoljstvo su nemerljivi. Tada sam prvi put osetio šta znači prelazak iz nečeg običnog u nešto što ima kvalitet. Sa terena za klikere sam došao da igram sa junacima mog detinjstva. Nisam spavao sedam dana. Mogu to da poredim sa onim uzbuđenjem kada sam čekao debi u reprezentaciji. Ponekad mi se činilo da je lakše bilo ući u vaterpolo nacionalnu selekciju nego na veliki teren u Miljakovcu.

I molba:

– Hajde da probam da ih pomenem, i danas su mi u srcu: Boske, Milko, Smiljan, Neša, Mate, Bane, Došen, Neša Paroški, Boban Molerović, Peja, Sale, Vuk, Aca,   Stojke, Tica, Dejan Maja, Pop, Mikac, Uglješa, Ivan, Đole, Edvard, Goran, Aca Tadić, Zvonko, Dule, Kiš, Džoni, Zoka, Jugoslav, Kole, Peđa, Šorak, Rajko, Kole, Igor, Gagi, Šone, Matić, Goran, Tešić, Prica, Bisa, Raša, Željko, Sale, Cvik, Vlada... Možda sam nekog zaboravio ali se neće naljutiti.

Hajmo malo o knjigama. Tvoji prijatelji kažu da ih imaš toliko da moraš da ih preskačeš u stanu.

– Preteruju... Netačno je da ih preskačem, ali je tačno da nemam gde da ih držim. Problem je jedino što ne stižem da sve pročitam. Naći ću vremena makar ih čitao po dijagonali.

Svedok sam bio više puta kada si u neki mali blok zapisivao ime autora i dela za koje bi čuo da su kvalitetni. Koji žanr?

–  Zavisi od raspoloženja i doba godine. U detinjstvu je to bila beletristika. Sada me interesuju domaći pisci sa temom putešestvija i golgote srpske vojske u ratu 1914–1918.  Tu su neke koje su bile zabranjene. Preporučujem ti Zavet heroja Slaviše Pavlovića, Crveni jaram Dragiše Božića, Novakovo obretenje Aleksandra Živkovića i Veliki rat Aleksandra Gatalice. Volim da čitam i biografije i autobiografije mada je jasno da tu nije uvek sve istinito.

E, sada idemo u bioskop. Znam da si filmofil i da znaš sve o dobitnicima Oskara?

– Ne baš, ali... O Oskaru znam sve do 2005. i 90 posto nagrađenih filmova sam gledao. Izdvajam Kum 1 i Kum 2 kao revolucionarne u smislu da su pokazali nešto što do tada nije viđeno. Tu je i Forest gamp.

Ostali?

–  Veliki bum su napravili nezavisna produkcija japansko–korejskih horora. To se vidi i po tome što su Amerikanci bezuspešno pokušavali da prave rimejkove. Dalje, Francuska nema loš film, ogroman je napredak skandinavske produkcije u svakom pogledu, kao i tursko-iransku kad su drame u pitanju. Iz Holivuda stižu samo blokbasteri opterećeni ratovima zvezda. Sve više se ekranizuju Marvelovi junaci, pa se mnogima to smučilo i tu su isforsirane  komedije i loš dijalog. Dragi su festivali poput onog Roberta Redforda „ Sandes“ koji predstavljaju vetar u leđa nezavisnim produkcijama. Rusi se vraćaju koprodukcijama sa Nemcima, Francuzima, Amerikancima posebno praveći rimejke Tarkovskog. Svi se bave određenom temom. Nekada su Rusi negativci, posle mi, onda je na dnevnom redu gej populacija, pa Afroamerikanci. I dobijaju ti filmovi nagrade što me nervira, jer je to ipak neka vrsta politike.

Preporuka?

– Pogledaj ako nisi „Čovek ujeo psa“, zatim „ Sedam samuraja“ koje moraš da gledaš kroz prizmu poređenja sa „Sedam veličanstvenih“ i na kraju francuski „Otpozadi“ sa Monikom Beluči. Šon Pen i Denijel Dej Luis su mi omiljeni glumci. Ali ne treba zaboraviti i neke klasike poput „Žaoke“, „Malteški soko“, pa filmovi režisera i glumca Takeši Kitana, pa Klint Istvuda... Ma ima ih...

Kum Vlada, veliki partizanovac

Širok krug prijatelja u čitavom svetu. Izdvaja jednog od kumova Vladu Bajića:

– Divan čovek, veliki partizanovac. Kada je Mance poginuo sedam dana nije dolazio u školu. Sedeli smo zajedno svih osam razreda. Neke moje odluke je prvi saznavao. Tako sam mu javio da ću biti trener Zvezde. Samo mi je rekao da ni na jednu moju utakmicu neće da dođe.

Naši filmovi?

– Prate aktuelne teme i probleme sa produkcijom koja nije uvek sjajna. Ipak imamo izuzetnu stvaralačku moć i pisaca i režisera koji su u stanju da naš crni humor i satiru prenesu na platno. Zato nam je filmska industrija izuzetna. Pratim filmove „crnog talasa“ nedavno sam po ko zna koji put gledao „Tri“. Remek delo Saše Petrovića i gluma Bate Živojinovića. Tu imate rečenicu kojom se optužuje nedužni čovek „I on je izdao Kosovo“. A kad je to bilo. Volim filmove Paskaljevića, Markovića, Dragojevića, da ne nabrajam. Tu su glumci koji su svojim ulogama postali besmrtni. Od današnje plejade izdvajam Jezdića, Koju, Glogovca, Đurička.

Dobro, gotovi smo sa filmom?

– Nismo, rekao bih još da današnja produkcija pokazuje da daleko veći značaj imaju serije od filma. „Sopranovi“ su predstavljali revoluciju , tamo je negativac predstavljen kao pozitivac. Realno, danas svi više obraćaju pažnje na serije. Sa druge strane akcija Jugoslovenskog dramskog pozorišta sa niskim cenama predstava pokazuje da narod voli kulturu i da nemaština nekad čini svoje. Odbijamo kičerske sadržaje, nekulturne koja prikazuju televizijske stanice. Volim pozorište, ali ne stižem da pogledam predstave. Ima emisija koje treba videti, posebno one o Velikom ratu. Međutim odjednom su prestale da se prikazuju i to mi smeta.

Obišao si ceo svet. Čitao sam negde da se pred svako putovanje pripremaš i gledaš šta treba da se obiđe:

– Tačno, ali to da sam obišao... Mogao bih o hotelima, bazenima, sudijama... Kad se ukaže šansa volim da nešto vidim. Eto u Sankt Peterburgu sam posetio Ermitaž. Treba ti sedam dana da ga obiđeš, kao Luvr. Izabrao sam šta da vidim i trčao kroz muzej da bih video Faberžeova jaja. I taman, kada sam došao, rekli su mi da svake godine ta „jaja“ mesec dana budu u Moskvi. I to je bilo baš tad. Eto jedino sa tih putovanja pamtim da nisam imao vremena da vidim sve što sam hteo.

Igrao su u tri zemlje?

– Birao sam gradove prema svom uzrastanju. Prvo Barselona, pa Firenca i onda, kao velika avantura, Kazanj.

Najjači utisak?

– Ne krijem da sam rusofil. Fascinira me prostranstvo, narod, istorija, trpljenje žrtava u toj istoriji, patriotizam, razlika između bogatih i siromašnih, surovost, hladnoća. Kažu da su srpska i ruska duša iste. Nije tačno, ruska je toplo-hladna, naša je uvek topla.

Dođosmo do kraja, fajront u „Oskaru“ se bližio. Deki nije hteo da priča o anegdotama iz vaterpolo života, o lepim i teškim trenucima, druženju sa igračima u restoranu.

– To mi zameraju u organizaciji. Ali to je naša intimna stvar, negovanje tradicije koja traje godinama. Šalimo se stalno, pa šta bi mi bez zdravog humora. Naše anegdote su naša stvar, nismo mi „ostali sportovi“.

I ode Deki u noć da prošeta devet meseci staru Odri mađarsku vižlu za koju kaže da su ga „prevarili“ ostali članovi porodice i da traži neki kadar za svoj „Nikon“ koji snima samo crno-bele fotografije.

I na kraju konstatacija:

– Nisam siguran da smo pogodili temu.