Cvetković: Čeka nas svetla budućnost

Pobeda i pet poraza, 12. mesto, bilans su učešća Srbije na Evropskom prvenstvu u Hrvatskoj.

Prvi put od 2006, izuzimajući srebrnu medalju na EP 2012. u Beogradu, Orlovi su prošli u drugu fazu.

Za dve nedelje boravka u Splitu i Zagrebu prošli su kroz razne faze, odmerili snage sa polufinalistima Francuzima i Šveđanima, domaćinom Hrvatskom, Norveškom, sve selekcijama iz vodećeg ešalona, koje su jasno pokazale našu trenutnu realnost.

Šta kaže selektor Jovica Cvetković posle svega, kakav je suma sumarum?

- Utisci su dobri, ono zbog čega smo došli smo i ostvarili, što je najbitnije. Opet se vraćam na izuzetno teške uslove pod kojima smo sve ovo uradili. Lep utisak je šta smo sve doživeli ovde, nismo imali nekih incidenata, iako smo dugo bili zajedno, imali mnogo problema oko povreda, vraćanja igrača, otkaza i svega ostalog. Opet smo sve to izgurali, muški, do kraja.

Šta je to bilo dobro kroz tih šest utakmica?

- Došli smo da u napetoj atmosferi ostvarimo naš cilj, plasman u drugu fazu. Trebalo je tada biti realan i tu realnost podneti na pravi način.

A, šta je realnost?

- Da nemamo neke velike mogućnosti, znali smo da smo fizički tanki, unakazile su nas povrede i povratnici igrača, neutreniranost... Trebalo je rasporediti snage.

Prva utakmica protiv Hrvatske je bila ispit svega po Cvetkoviću:

- Znamo koja je tenzija bila i sa jedne i sa druge strane. Realno, nismo mogli da očekujemo da u tim okolnostima napravimo rezultat protiv domaćina. S toga sam, gledajući i ono što dolazi i da, ako je moguće, rasporedimo snage za sve tri utakmice, taktizirao i praktično igrao rukomet koji ja ne igram, bez kontranapada gde smo menjali po tri igrača, samo da bismo sačuvali svežinu i snagu.

Upravo na okupljanju u oktobru ste rekli da tražite igrače u oba pravca da biste tako nešto izbegli, jer u suprotnom se gubi korak sa tim što igraju sve vodeće selekcije?

- Pre tog meča sa Hrvatskom obavili smo razgovor sa igračima, upoznali ih sa tim šta želimo. Sve što je bilo van terena bio je rad na tome da ekipa ostane neoštećena, da poraz ne deluje pogubno. Po onome što se dogodilo kasnije, uspeli smo u tome. Ja, zbog igre koju preferiram nisam uspeo, zbog svih tih okolnosti. Na prvom mestu je bio rezultat i mi smo ga ostvarili. Bili smo blizu i protiv Švedske, ali ipak je to, tog momenta, bilo nemoguće. Tražili smo šansu protiv Islanda i našli smo je. Naročito protiv Hrvatske igrali smo jako sporo, rukomet koji ne prati ovaj savremeni, koji igraju reprezentacije vodećeg ešalona, usko u napadu, nekad gotovo bez krila.

Da li je to možda rezultat Vašeg nerazumevanja sa igračima, ili možda obostranog?

- Ne, ovo je bilo prilagođavanje situaciji, kroz sve što sam prethodno rekao mislim da sam bio vrlo jasan. Na prvom mestu je bio rezultat, ne moja ljuba prema igri kakva treba da bude. Moraš da imaš igrače za nešto što hoćeš da ostvariš kada je igra u pitanju. Brzi rukomet podrazumeva užasno mnogo trošenja. Ne odustajem ja od njega, ali sad sam se prosto prilagođavao osnovnoj želji da kako znamo i umemo dobijemo jednu utakmicu. Da nađemo način. Forsirati igrače u tako ograničenom sastavu koji smo imali, uz povrede, fizičke nespremnost ekipe zbog povrataka povređenih, odustajanja nekih, prosto me nateralo na ono što možemo u datom trenutku. Mi smo se bukvalno hvatali za slamku.

Slamku spasa kažete?

- Da li je bio najružniji rukomet na svetu, uopšte me ne zanima, već da postignemo cilj. To što mi se zamera na lepoti igre, neka, mi smo prošli dalje. To što pričaju izgubili su Hrvati, šta ima veze. Mi smo pobedili Island. Nije trebalo ni Islanđani da pobede Šveđane pa jesu. Prema tome, mi smo cilj ostvarili, a cilj opravdava sredstvo.

Opet nismo videli Marka Vujina onakvog kakvog ga očekujemo, ni Nenadića u formi iz Bundeslige... Šta se tu dogodilo, da li se nisu prilagodili datim okolnostima, postavci?

- Moramo sve da uzmemo u obzir, recimo da je Nenadić poslednji period pred pripreme bio prosto „u ludnici“, preseljenja iz Nemačke u Vesprem, nekim privatnim problemima i da smo morali da mu izađemo u susret. Šešum je imao tešku povredu, ali smo u poslednji čas uspeli da ga osposobimo da igra, nije trenirao. Vujić se povredio u toku priprema, pa smo ga čuvali. Bez Vujina smo ostali već posle prve utakmice, bez jedne varijante igre. Nenadić je jedan od naših najvažnijih igrača, ali sve ovo je uticalo na njegovu igru i formu. Svi ti problemi pojedinačno i grupno.

Dakle, dobro ste se međusobno razumeli igrači ili obrnuto?

- Nema ništa sporno što se mene i igrača tiče. Potpuno smo se razumeli. U  pravljenju strategije igre imao sam dve vrste napada, jedan za duboke, jedan za plitke zone, a ostali smo na jednoj, mešanoj varijanti. I, kako se snaći u toj situaciji? Izvući iz svakog igrača maksimum. Pokušali smo. Neću da kažem da je to neka lepota igre bila, i nije ali nemojmo sada gledati uspehu u zube. Nikada do sada nismo prošli u drugu fazu.

Da li ste ijednom tokom prvenstva razmišljali o ostavci?

- Da sam taj tip nikad ne bih ni bio ovde, niti došao u situaciju gde sam postavljen za selektora na dve utakmice, ponižavajuće, bio vršilac dužnosti bez ličnog dohotka šest meseci, pa postavljen na konkursu. Kakav interes u tom smislu Jovica Cvetković ima? Neka eto ljudi u rukometu odlučuju da li je ovo što je Cvetković radio, pa uradio što niko nije do sada, plus ili minus. O tome odlučuju ljudi koji se bave sudbinom rukometa.

Kakva mu je sad sudbina?

- Nadam se svetla jer sam dao sve, kao i ljudi iz mog stručnog štaba da tako bude. Rezultat je plus, ali je bilo mnogo teško. Takve napore u životu nisam imao. Ne interesuje me da li će neko da me smenjuje. Moja dužnost je bila da pomognem sportu koji mi je dao sve. Mogu da pričaju šta hoće o meni i da morališem i ovo i ono. Žrtvovao sam jedan period, hteo da dam vremena i prostora ljudima u rukometu, da stavimo prst na čelo i kažemo idemo napred, a ne da se svađamo, koljemo za funkcije, nego da pomognemo rukometu. To je suština. Petnaest meseci smo tu, sada smo za stepenicu više, ostalo nije na meni. Ja sam svoje uradio, mogu još ako mi dozvole.