LIČNOSTI - Mladen Krstajić: Samo jedan od sedam miliona selektora!

Direktor, predsednik, selektor. Udarnik poslednje linije u kopačkama. Stasao u Kikindi, odskočio među partizanovcima, definitivno „uobličen”, profesionalno i životno sa preko 250 zvaničnih utakmica, na nemačkom tlu. U Bundesligi, gde nikad nije bilo promašaja. Ili jesi, ili nisi.

Od 29. januara predvodnik srpskog državnog tima. Možda je prihvatajući šansu da sedne na klupu Orlova sebe i lišio neobičnog, sanjarskog, zadovoljstva u karijeri. Da juri ono što mnogima nije uspelo ni u osam decenija, stremi cilju sa idejom, glavom u torbi, rukom u vatri... I ko zna još s čim, što iziskuje borba za mesto pod neizvesnim trenerskim suncem.

U Krstajićevom slučaju nije bilo mnogo magle. Oberučke je prihvatio zadatak, svestan šta nosi sa sobom. Epitet debitanta, veliko breme na sopstvenim leđima, kao i sve ostale bogaze selektorskog posla, spreman je da nosi. Priznaje, usput i da se za mnoge od njih sa znatiželjom pripremao. U želji da šansu, čija mogućnost se do pre samo dva meseca merila promilima, maksimalno iskoristi.

Čak i da postane heroj nacije!

– Odavno sam na zadatku. Promenio se i moj život, shodno novom poslu. Svestan sam težine i izazova selektorskih zadataka. Suštinski, što i nije novost, biću selektor među sedam miliona selektora. Velika je odgovornost, zadovoljstvo i čast biti na čelu državnog tima – gotovo refrenski ponavlja Mladen Krstajić očekujući promociju u novoj  trenerci.

Selektorski opus, neobično bogat, sa sobom iziskuje ponekad i mnogo više od terena. Naizgled, slični trenerskim, u suštini dijametralno suprotni. Ovog puta, ka Krstajiću uperene su oči čitave nacije i države.

– Moraću da se nosim sa tim. I da se ne lažemo, nije to ekskluzivitet selektorskog i trenerskog posla. Svaki profesionalni zadatak, od onog u kopačkama, preko trenerskog, direktorskog, bilo kakvog funkcionerskog, do ovog selektorskog, nosi sa sobom određene pritiske.

Ispit „odnosi sa javnošću” možda je i ključan u disertaciji svakog ozbiljnog selektora. Pojedini Mladenovi prethodnici nisu uspeli da savladaju osnove gradiva, drugima je bilo potrebno mnogo vremena, treći su pali na kraju mandata. Priznaje mladi srpski selektor da se pripremio i za taj izazov.

– Fama je moj pratilac u poslednje dve decenije. Naučio sam svih ovih godina, u nemačkim i našim klubovima, podjednako i reprezentaciji da je nedozvoljeno reći „neću”, „nisam”, „ne mogu”. Karijera javne ličnosti traži mnogo više od pukog obrasca i klišea. Napokon, javnost će najbolje da oceni kako sam vodio Srbiju.

Ni tema „svlačionica” nije iznedrila junake na klupi. Idilični plasmani u Nemačku i Južnu Afriku, kako je vreme odmicalo, izbacivali su na površinu probleme unutar državnih timova Srbije i Crne Gore i Srbije. Šta je Mladen Krstajić spremio za njegov mandat na tom planu?

– O tom-potom. Najbitnije je da napravim dobru atmosferu u svlačionici. I bezbroj puta sam okusio u kopačkama – ako temelj nije dobar, onda uzalud sav naš trud. Samo zdrav ambijent može da nas dovede do cilja.

Kažu stari „mudraci” da se kuća gradi na zadovoljnim fudbalerima. U toj školi mišljenja, na čijem čelu je stajao Miljan Miljanić, objašnjenje su našli mnogi naši fudbalski krahovi. Često, nažalost, sa zakašnjenjem.

– Razgovarao sam sa većinom reprezentativaca. Istina je da mnogi nisu standardni u klubovima i predočio sam jasnu ideju da igraju, jer je to jedini način da se domognu Rusije. Zarade su ogromne, shvatam matematiku i poteškoće donošenja odluke o promeni kluba, sredine, države. SP, ipak, nudi mnogo više i taj tas na vagi može da donese prevagu. Čoveku želju da napreduje niko ne može da oduzme. Kao što ni moć da predskaže budućnost ne bi mogao da mu daruje.

A kako su Mladenovi Krstajići dočekali njegov veliki povratak vrhunskom fudbalu?

– Porodica je prihvatila, posle dve naporne decenije, moje novo okretanje sportu za koji sam vezan. Suštinsko i iskonsko, do koske, što bi se reklo. Da mi je neko rekao to u danima dok sam bio aktivan fudbaler, ne bih mu poverovao. Desio mi se, u međuvremenu, Radnik, tri godine angažovanja u bijeljinskom klubu najbolji su dokaz da Mladen Krstajić, jednostavno, ne može bez sporta. Poklopile su se kockice, nevidljiva sila je htela da u danu kad sam proglašen za najboljeg sportskog radnika Republike Srpske, budem imenovan i u selektora Srbije.

Ko hoće, taj i može. Deviza pobednika u svođenju računa, često vodi i ka potonuću. Ponekad odluče nijanse.

– Bez odricanja, saradnika i podrške najbližih, niko ne može da uspe. Uz lično shvatanje da znaš šta i kako radiš. Slažem se da je cilj najbitniji. Tako je u životu – morate da znate šta hoćete. Sa Radnikom sam, na primer, po dolasku imao jasan cilj pred sobom. A, nasuprot nama stoje Željezničar, Sarajevo, Široki brijeg, klubovi sa moćnim skautingom. Nama taj posao obavljaju trojica ljudi, uz moje maksimalno angažovanje. Sad je Radnik društveno-odgovoran klub, redovno izmiruje porez i ima jasnu poziciju na tržištu, pozicioniran u vrhu BiH fudbala. Pronašao je mesto, ali mora i da prodaje, jer je to jedini izvor opstanka, uz pomoć Opštine Bijeljina. Da nismo osuđeni na transfere, Radnik bi danas imao drim-tim. Niko ne može da ospori da je moja ekipa ispunila ciljeve i napravila dobar posao. E, sad je došlo vreme za nove odluke. Zamrznuću mesto predsednika Radnika. Moji provereni saradnici vodiće klub, po već uhodanom sistemu. Ništa novo za nas!

Iako je „život ostavio” na fudbalskom terenu, deseti selektor Srbije ne zaboravlja odakle je krenuo. Priznaje i da razmišlja o mnogim detaljima, uporno skicira bitne odluke na fudbalskoj i životnoj stazi. Sportska i funkcionerska karijera samo je ojačala Krstajićevu samouverenost.

– Na mnoge stvari gledam i porodično. Opet ću da se vratim na primer Radnika. Školujemo dete, dajemo mu šansu da se nadogradi i razvije i u jednom trenutu hoće da ide, jer mu se nudi plata od 10.000 evra. Klub mora da živi i balansira između takmičenja i opstanka. Možda bi mogao i da ostane, ali ne bih imao srca da, kao predsednik, u slučaju nepovoljnog epiloga, izađem pred njegove roditelje. Dobro znam, kao otac troje dece, kakva je to odgovornost.

Neće, obećava, imati nijedan problem sa sasluša glasove sa strane. Nedavno je u Banjaluci imao šta da čuje od starog lisca i bivšeg selektora – Ilije Petkovića. Zajedno su planirali juriš na Nemačku 2006, nepunih 12 godina kasnije ponovo su sedeli za istim stolom. O Mondijalu 2006. nisu pričali.

 – Ne samo sa Ilijom Petkovićem, otvoren sam za razgovore sa svim ljudima dobre volje, nezavisno od reprezentacije, tima. Kompleksi nisu u karakternom opisu moje ličnosti, diskutujem sa svim ljudima, u čijim razmišljanjima obitava kapacitet da mi pomognu savetima i „lekovitom reči”. Hoću da saslušam, znam gde sam došao i šta me, sa najbližim saradnicima, i čeka. Mondijal je tu, pred vratima… – ostavio je Krstajić prostor da dopuni priču.

Imaće priliku, brzo. A najbolja će biti ona junska – toliko čekana. Srbija na Mondijalu 2018. i Mladen Krstajić na njenoj klupi. Sme li neko da prognozira epilog?