Stefan Janković: U Beogradu je sve što želim

Kiša koja prelazi u lapavicu pre večernjeg treninga košarkaša Crvene zvezde.

Za malodušne depresivno vreme - kažemo Stefanu Jankoviću, krilnom centru crveno-belih dok sa papirnom kesom hrane ulazi u jedan od kafića u dvorani Aleksandar Nikolić, gde smo ugovorili razgovor.

- Ma ne, možda u Kanadi ili Americi, u Beogradu nemam takav osećaj. I kad je loše vreme naučio sam da pre podne, kada nemam trening, svratim negde na kafu – odgovara uz osmeh 24-godišnjak koji je u poslednjoj evroligaškoj pobedi Zvezde nad Armanijem, sa 15 poena, zajedno sa Francuzom Lesorom, bio njen najistaknutiji pojedinac.

Slobodno prezalogajite, kažemo mu dok odlaže kesu na drugi sto, navika iz Amerike, dodajemo.

- Jeste, loša navika, tamo ljudi uvek vuku kese hrane sa sobom.

Rođeni ste u Beogradu, malo ste živeli u Foči, u Bosni i Hercegovini...

- Bio je rat, 1993, majka je došla da se porodi u Beogradu, otac je ostao dole. Nekoliko meseci po mom rođenju vratili smo se u Foču, a 1995. smo opet došli u Beograd. Roditelji kažu da je bilo teško vreme, stric je ranije otišao u Kanadu u Toronto, i mi smo se tamo preselili 1997. U Torontu mi se rodio brat. Kasnije sam se naravno zbog košarke preselio u Kolumbiju u Misuriju, tamo sam išao u srednju školu, potom sam živeo u Honoluluu na Havajima, Majamiju, Los Anđelesu...

Kako vam izgleda život u otadžbini, posle obećane zemlje Amerike?

- U početku mi nije bilo lako u Beogradu, drugačiji je mentalitet, a ja nisam došao da bih bio stranac. Otišao sam od kuće rano i zbog košarkaških obaveza nisam mogao da se pridružim roditeljima koji su svake dve godine, nekada i češće, dolazili u Foču. U Torontu sam išao u naše pravoslavne crkve, naše kafane gde se okupljao naš svet, jeo našu hranu, međutim, to što sam zatekao u Beogradu nadmašilo je moja i najsmelija očekivanja. Želeo sam u Zvezdu po svaku cenu, da igram Evroligu i vratio sam se zbog toga posle 20 godina u otadžbinu. Sve zajedno to je jedna velika priča.

Oseća se emocija u vašem glasu dok pričate o tome.

- Mi mladi želimo da ostvarimo košarkaške ambicije što pre, ako može odmah. Zvezda, Beograd i Srbija su prilika za to, zbog toga sam i došao. Ne razdvajam košarku i život, iako sam potpuno u košarci. Međutim ovde je to druga igra, drugačiji su principi. Nije krenulo kako sam želeo, nije me deprimiralo jer nisam taj tip, ali trebalo je da prođe vreme. A, ja sam bio nestrpljiv.

Pričajte dalje...

- Pripreme su drugačije, jako su teške, dok se telo i glava naviknu...pa devojke, ma oženiću se ovde, ali o njima ćemo kasnije. Ljudi ovde uživaju u životu, a ja sam došao iz zemlje gde se gleda samo posao i kuća, novac. Ovde su puni kafići, restorani, bašte kad je lepo vreme. Život je ovde lepši. Skoro sam bio u jednom restoranu ispod mosta na Dunavu, konobar mi priđe, kaže šta je najbolje da pojedem. Fantastično.

Familijarna atmosfera, ljudi se brzo zbliže, to je ono što vam je nedostajalo.

- U početku sam se osećao i nelagodno, malo zbog jezika, nisam došao da bih ovde pričao engleski. Sada sam puno komotniji. Samo da sam došao, da mogu da jedem ćevape, slušam našu muziku. Sve što želim je u Beogradu, iako sam vam rekao gde sam sve živeo. A tamo, ako se porodica jednom nedeljno okupi za stolom to je kao praznik. Ljudi žure na posao, kad završe sve je opet na brzinu, kupovina hrane, odlazak kući. Mi smo pokušavali da održimo običaje starog kraja, ali mene otac kad pozove iz kafea Fensi u Torontu oko 16 sati, upitam ga koga još ima. On kaže da je sa prijateljem, a da su svi ostali stolovi prazni. Toga u Beogradu nema – sve je puno.

Kada sam Vas prvi put video podsetili ste me stasom i pokretima na manekena, ali videlo se da ste prepuni samopouzdanja. Česte selidbe, stalna dokazivanja i prilagođavanja nisu od vas napravili mekušca već čvrstog mladića spremnog da se uhvati u koštac sa nevoljama svake vrste.

- Čvrst sam karakter, to je fočanska linija. Meni ni u početku nije bio problem da šutnem, od prvog dana treniram visokim intenzitetom i uvek sam spreman, ali nisam baš shvatao ulogu, da se od mene očekuje da se kroz odbranu uvodim, da kroz nju tražim mesto pod suncem. A u prethodnih 10 godina ni jedan trener me nije izveo iz igre zbog odbrane. Napad mi je bio sve, daću trojku, protivnik dvojku, ja trojku i ne može da me stigne...otprilike tako sam razmišljao. Napad mi je bio sve. To je ta navika, sve je u glavi. A ovde u Evroligi se igra timska odbrana, u Zvezdi se na tome insistira, stil našeg trenera Alimpijevića je defanziva, na njoj se izgradio.

Očito ste shvatili šta se od vas traži, kako sezona odmiče vaši nastupi su sve zapaženiji.

- Izgleda da sam odbranom stekao poverenje trenera i saigrača, mada sam i ranije skakao, postavljao blokade, udarao rampe. Meni nije ništa teško, nego ranije treneri na mojoj odbrani nisu insistirali, a sada kroz defanzivu podižem energiju i već se iznerviram kad pogrešim. Promenom mog pristupa sve se izmenilo, saigrači i stručni štab mi daju podršku, a efikasan sam i u napadu. Zato što igram jednostavnije. A mislio sam: ako se kidam u odbrani - neću imati doprinos u napadu. Vidim da je moja pretpostavka bila pogrešna.

Sad kad ste se prilagodili Zvezdi, ostaje vam samo da zaigrate i za reprezentaciju Srbije i nakrivite šešir.

- Želim da igram za Srbiju i nadam se da tu neće biti problema – naravno moram da budem i po ukusu selektora Aleksandra Đođevića – iako sam već igrao za Kanadu na Svetskom prvenstvu u Rigi u juniorskoj konkurenciji. Pre toga sam razgovarao sa ljudima iz KS Srbije, ali nekako mi je delovalo neozbiljno. Za Srbiju su tada igrali Bogdanović, Mitrović, Dangubić, Bešović, Gujaničić, Silađi...

Pre toga da osvojite i neki trofej, recimo Kup Radivoja Koraća u Nišu.

- Može. Ostajem tri sezone, biće vremena za još trofeja.

Kako vam izgleda Evroliga? Ko vam se dopada od timova, trenera, igrača?

- CSKA, oni znaju i zatvorenih očiju da igraju, Željko Obradović i Fenerbahče. Od igrača Jan Veseli je čudo, kako skače. Pa moj brat Kevin Pengos, igrali smo zajedno, koliko sam puta bio gost u kući njegovih roditelja. I on je sa prostora bivše Jugoslavije, ima slovenačko poreklo, možda i njihov pasoš. Mada, od kako igram Evroligu više gledam sebe i kako da zaustavim zvezde. Ne oduševljavam se više kao dete ili navijač, sada tražim slabe strane rivala.