Kad su već 13 godina morali da čekaju na proleće na međunarodnoj sceni i sliku za nezaborav, svoje ljubimce kratkim rukavima u šesnaestini finala Lige Evrope, nije ni čudo što su navijači Partizana, iz Srbije i svih krajeva Starog kontinenata.
Na glavnom gradskom trgu simpatičnog, baroknim zdanjima ukrašenog mesta sa oko 180 hiljada stanovnika, oko podneva mogle su da se uoče poveće grupe Grobara. S pogledom na velepnu katedralu i sinagogu, posle one u Budimpešti, drugu najveću u Evropi, dominantan jezik bio je srpski!
– Ođe bi mogao da parkiram – koloni iza sebe dobacio je iz „besnog” automobila korpulentni momak u dukserici sa obeležjima srpskog prvaka, sudeći po akcentu i izgledu očito iz crnogorskih krajeva.
U prijatnom ambijentu restorana Žumbera, s drvenim eksterijerom i mirisom sveže spremljenih veprovih kolenica, svi stolovi su bili rezervisani za ekipe Partizanovih tifoza, lepo raspoloženih i nastrojenih pesmi u slavu voljenog kluba.
– Gde god ti da igraš tu su tvoji Grobari... – prihvatalo bi se, oduševljeno, „na prvu”.
Gradsko jezgro, upadalo je u oči, bilo je obezbeđeno jakim policijskim snagama, jedini incident, kako čusmo, izbio je u tramvaju, ali je brzo lokalizovan, bez eskalacije nasilja.
Stadion na početku utakmice nije bio ispunjen do poslednjeg mesta, nevericu među domaćim ljubiteljima fudbala izazivala je podela među Grobarima (prisutno preko 1.000), stacioniranim na jugu, iza gola i zapadu, na drugom nivou.
Prema informacijama upućenih, treća grupa, pošto joj nije dozvoljeno da pazari ulaznice, trebalo je da uđe u moderno zdanje s pristalicama Viktorije.
– Skači, igraj, napadaj – odjekivalo je Plzenjom dok su Marko Janković i Leandre Tavamba u uvodnim minutima susreta pleli mrežu ispred gola obazrivog Aleša Hruške...
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
