PORTRET: Nenad Čanak - tihi šampion

Za razliku od ostatka sveta, košarkaški zaljubljenici na pomen Nenada Čanka neće prvo pomisliti na političara. Već na dva metra potpune suprotnosti od Novosađanina koji zna da zagalami da bi došao u centar pažnje.

Naš, košarkaški Čanak, oduvek je bio tiha voda. I uvek je dokazivao tačnost narodne izreke. Bez galame i bilo kakve pompe postizao je cilj, donedavno kao igrač, a u poslednjih šest godina i kao trener.

U košarku se zaljubio još kao dečak u Mladosti, zagrebačkom klubu čiji je najslavniji izdanak Sveti Nikola – Plećaš.

Ko zna, možda bi ga put odveo ka Cibosima, ali vihor rata porodicu Čanak doveo je početkom devedesetih u Beograd.

O tome kakav je talenat bio svedoči i to da je zaslužio mesto u Partizanu u danima kad je čuveni Kića imao uvid u selekciju. Prošao je kadetsku i juniorsku kategoriju, a onda je kao i mnogi budući asovi (Berić, Brkić…) morao da prođe kaljenje u Kikindi.

Znajući da na klupi niko nije postao igrač, opredelio se da ode na sever Bačke i sa subotičkim golubovima počeo je visok let, kasnije postao i prvi strelac lige.

Pre dve decenije osvojio je bronzanu medalju na Svetskom prvenstvu za 22-godišnjake u Melburnu, takmičenju koje je promovisalo Minga, Đinobilija, Skolu, Oberta, Turkoglua, Jahovića, Garbahosu, Mačiulisa, Slaninu, Kaukenasa…

Da je rođen malo kasnije, u nekoj drugoj generaciji bi bio član petorke. Tih godina teško je bilo proći u seniorsku reprezentaciju. Što ga nije demotivisalo, naprotiv.

Slučaj, neko bi to nazvao prstom sudbine, vodio ga je uvek trnovitijom stazom. U Partizan se vratio u „godini resetovanja”, kad se kroz Solnok krčio put u Kupu Saporta.

Zbog igračkih, ali i radnih kvaliteta, kao i mirnog karaktera, logično je dobio i kapitensku traku, potom i priliku da podiže pehare na početku crno-belog trofejnog decenijskog niza.

Za razliku od većine, nije se iz Partizana otisnuo odmah u inostranstvo. Međustanica na putu ka grčkom Makedonikosu bila je Vojvodina koja je sa njim, Gurovićem, Šuputom, Stjuartom, Mađarom Nemetom sanjala da osvoji neki od trofeja koji su joj stalno izmicali.

Posle novosadske i solunske epizode Čanak je dve godine bio u jatu berlinskih Albatrosa, klubu i gradu koji mu je (bez obzira što uvek izdvaja Partizan) po svemu možda najviše i priličio. Potrajala je odlična karijera sve do 36. godine.

I onda se opredelio za adrenalinski poziv. Uhvatio se u koštac sa izazovom da dokaže kako u trenerskom pozivu i oni „tiši” mogu da pronađu način da dopru do igrača i ustroje ih u pobedničku mašinu.

Prihvatio je ponudu dugogodišnjeg menadžera da uči zanat kao po-moćnik Vladi Vukoičiću. Igrom slučaja, samo dva dana kasnije, došlo je do promene – Vukoičić je otišao u Zvezdu, a sa zamkama trenerskog posla Čanak je počeo da se upoznaje kao najbliži saradnik Dejana Milojević, takođe nekadašnjeg kapitena Partizana.

Posle tri godine, u nameri da se osamostali, preuzeo je selekciju u mlađim kategorijama Mege i već na startu sa njima na turniru u Rimu izborio učešće na završnom juniorskom turniru Evrolige.

Tada se našao na raskrsnici, na kojoj bi i daleko iskusniji treneri, sa značajnijim primanjima odabrali onaj drugi put. Svestan svih mogućih posledica i dodatnih teškoća u trenerskom razvoju rastao se sa klubom kako bi sačuvao integritet i samostalnost.

I posle par nedelja vratio se crno-belom jatu, kao član stručnog štaba Aleksandra Džikića, stručnjaka u čije se znanje uverio još u igračkim danima. I ponovo je, kao i krajem devedesetih, u Partizan stigao u „godinama resetovanja”.

Zahvaljujući stomačnom virusu koji je pokosio pola ekipe i stručnog štaba, užareni žarač mu je dopao ruku, baš prošlog februara i baš u Nišu. I Partizan je bez Hečera, Marinkovića i Koprivice sa Čankom na klupi pokupio sve simpatije, odigrao muški i poklekao tek u finalu protiv Zvezde, u tom trenutku najprijatnijeg evroligaškog iznenađenja.

Videlo se već tada da će Partizan iz svog kadra u dogledno vreme dobiti trenera na kog može da se osloni.

Ima dosta logike zašto do toga nije došlo letos po odlasku Džikića. Rukovodstvo kluba nije ni moglo da preuzme rizik i poveri ekipu stručnjaku na početku karijere, što je po Čanka bilo i bolje.

Jer, u situaciji kakvoj se do pred sam početak sezone nala-zio klub, velika je verovatnoća da bi sagoreo, kao što se dogo-dilo njegovom daleko čuvenijem prethodniku.

I kao u igračkim danima Čanak se opet odselio na sever Bačke, zasukao rukave i krenuo da radi sa košarkašima Spartaka. Ali u trenerskom poslu vozovi ne idu uvek po voznom redu.

Za razliku od svakodnevnog života gde po pravilu kasne, u sportu često dođu iznenada i ako tada ne uskočite u vagon, možda se nikada više nećete naći na peronu kojim prolazi „prilika karijere”.

Poziv koji se ne odbija došao je početkom decembra. I Čanak se posle samo par meseci ponovo našao na klupi crno-belih, kako pred Božić za Žurnal reče svestan šta nosi Partizan – pritisak, stalne udare i da svi sve znaju bolje od tebe...

Došao je sa verom u ono što radi, sa željom da klubu vrati imidž kakav ga je decenijama krasio i „da klinci kada dobiju ponudu Partizana, ne razmišljaju dalje”. A s obzirom na godine koje je proveo u Humskoj dobro zna normative koji su neophodni:

- Svi znamo šta je Partizan! I ja kada sam bio klinac, uvek je postojao određeni kodeks ponašanja u ovom klubu. Počev od ponaša-nja u hotelu, autobusu, svlačionici, pa na terenu. Ne pamtim da je iko ikada iskakao nekim nevaspitanjem ili bahatošću, već su momci uvek bili svesni toga da i van terena predstavljaju Parti-zan, klub koji je bio prvak Evrope, koji je iznedrio toliko aso-va. U svakom trenutku su imali osećaj odgovornosti. Ne samo na terenu – rekao je u pero Biljane Kostreš, početkom januara, kad se niko ne bi kladio da će crno-beli uskoro dopuniti trofejnu riznicu.

Partizan je u Niš krenuo onespokojen činjenicom da neće biti među četiri kluba koji će se boriti za titulu na Jadranu. Za razliku od mnogih godina čak ni sa ulogom pritajenog favorita.

Nenad Čanak je takvu situaciju uz pomoć na terenu vatrenog Novice Veličkovića uspeo da pretvori u adut crno-belih.

„Prežaljeni” su u prvom poluvremenu finala zaigrali takvu odbranu da su sjajnoj Zvezdi dozvolili da postigne samo devet poena u prvoj četvrtini, a ubacili bezmalo 50 do odlaska na odmor.

I tako stekli presudnu prednost koja je na kraju donela Levicu. Slavlju su prethodili i testovi čvrstine karaktera, Zvezdinim naletima Čanak i njegovi izabranici su odoleli. I posle šestogodišnjeg posta učinili srećnim crno-beli deo Srbije.

Voda uvek nađe put do cilja. Tako je i u slučaju Nenada Čanka, tihog šampiona sa gospodskim manirima. U poslu mu je namenjen teži put. Ali, tada su i uspesi slađi.