Nije imao prilike da ga upozna, da sa njim istrči prve krugove oko stadiona Partizana, dobije savet ili popriča bar o nekom od više sto golova koji su morili velike rivale. Nije postojao u njegovom vremenu, ali nosi njegove gene, ime i prezime.
Dragan Mance, defanzivac BSK-a 1925 iz Batajnice – ponosan je na rođenog strica.
- Osim što mi otac Goran skoro 30 godina radi u Partizanu, a svojevremeno je igrao za zemunski „13. maj“, da zavolim „bubamaru“ izuzetno je uticalo to što je moj pokojni stric imao karijeru kakvu je imao. Cela porodica je u crno-belom, pa nije ni čudo da sam se i sam opredelio za crno-bele – počinje Mance junior svoju priču.
Oko imena koje ćete dobiti nije bilo dileme?
- Nikakve! Moj stric je nastradao 1985, tri godine pre mog rođenja. Znalo se da će dete, ukoliko bude muško, biti Dragan.
I krenuo je njegovim stopama.
- Imao sam šest godina kad sam prvi put otišao ne stadion, prirodno, u Humskoj, da bih sa sedam godina počeo da treniram u Teleoptiku. Prešao sam potom u Partizan, da bi usledili Omladinac iz Novih Banovaca, BSK iz Batajnice i Hajduk iz Liona.
Imate omiljeni pogodak?
- Najradije pamtim, recimo, utakmicu starijih pionira, u kojoj sam igrajući za Teleoptik dao izjednačujući gol Crvenoj zvezdi. Do kraja smo izgubili 1:2, ali se dobro sećam da sam pogodak proslavio klizeći na kolenima... Povuklo me je, znao sam da je i on radio tako. Iako mu nisam bio približan i danas to radim kad teren dozvoljava.
Veliki ste navijač Partizana?
- Ne propuštam mečeve, putujem i na gostovanja van Beograda. Imam mnogo divnih sećanja sa utakmica, od kojih kao najlepše mogu da izdvojim ono sa Sent Džejms parka, protiv Njukasla, za ulazak u Ligu šampiona. Rado izdvajam i ne tako davnu utakmicu protiv Zvezde, u kojoj je Lukač odbranio dva penala, a Drinčić i Kojić golovima doneli pobedu. Na potpuno drugi način, utisak je ostavio i poraz na penale od slovačke Artmedije iz Petržalke.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
