EKSKLUZIVNO - Edin Džeko: Selektor Juge bi bio na mukama... Fudbal na Ostrvu ne trpi sakrivanje

Nije mu zimus bio suđen odlazak u London. Otkad je stigao u Rim, ima tome nepune dve godine, sudbinska linija namenila mu je večitu neizvesnost, život na žici „ostani, ili idi”.

Roma je, ipak, njegova istina. Sudbina i večiti trag.

Kako drugačije objasniti da je uspeo, prošle srede, da matira, čini se, nesavladivog Barsinog golmana Ter Štegena, da je lane potukao ko zna koliko rekorda u Italiji, između ostalog upisavši se u istoriju Rome po broju golova u jednoj sezoni, našao se na vrhu liste strelaca Serije A…

Danas je Edin Džeko jedan od fudbalskih fenomena s prostora bivše Jugoslavije. Ljudina i dobričina. Aždaja i golgeter. Čovek koji traje. O kojem se priča. Nezavisno od krvi, vere, nacije, geografije…

– Srećan sam čovek – otkrio je čitaocima Žurnala već u prvoj rečenici.

U toj maksimi skrivena je i suština Džekove trajnosti. A u čemu se ogleda njegova sreća?

– Prvo, jer mogu da ispunim snove ljudima koji me vole. Ponosan sam na sve što sam napravio, svi znaju kako sam počeo i odakle sam krenuo i gde sam danas. U životu treba biti iskren prema sebi i uvek davati najbolje od sebe. To mora da se vrati. A meni se vraća i danas, ali i prošle sezone, jer je poseban osećaj biti najbolji strelac Serije A, pogotovo u Italiji, gde igra veliki broj kvalitetnih napadača. Nije Edin Džeko ponosan na svoje rekorde zbog njih samih, ali puno je moje srce kad vidim da svakom Bosancu i Hercegovcu moja titula znači kao i meni. 

Priznaćete da, ipak, rekordi nisu mala stvar, pogotovo u velikom klubu, kakva je Roma?

– Pa i njih mora neko da sruši – nasmejao se glasno.

Vaša karijera smeštena je u čak tri od pet najjačih svetskih liga. Možete li da ih uporedite, koja vam najviše odgovara?

– U Engleskoj se igra totalni fudbal, mnogo drugačiji od italijanskog i nemačkog, gde je manje duela, nego u Seriji A. Italijani stavljaju akcenat na taktiku, na nadmudrivanje protivnika, finese u igri. Zato su treneri mnogo bitan segment ekipe, dok se u Engleskoj igra „bez prestanka”.

Imate li želju da se okušate i u Španiji, za mnoge najjačem državnom takmičenju na svetu? Ili se i pridružujete mišljenjima da se najbolji fudbal igra u Engleskoj?

– Fudbal na Ostrvu podrazumeva maksimalnu fizičku pripremljenost. Fizički pad odmah se oseti i na igri, jer tempo ne trpi sakrivanje. Uz to, tokom sezone, Englezi odigraju veliki broj utakmica, više nego i u jednoj ligi, pa je tim i teže. Hvala Bogu, uspeo sam da se prilagodim svakom fudbalskom stilu. Ne znam šta budućnost donosi, pa ne bih se ni bavio potencijalnim odlaskom u Španiju… O tom-potom.

Uz vaše ime stao je još jedan neverovatan podatak – 52 gola u dresu reprezentacije BiH. Kakav je vaš odgovor na konstatacije da je to rekord za sva vremena?

– Nadam se da neće biti tako. Biću srećan kad se pojavi još neko, kadar da ruši rekorde, kao što ih je rušila moja malenkost. A to, automatski, podrazumeva da reprezentacija igra dobro i pobeđuje.

Mnogo se, nezavisno od graničnih barijera, priča o potencijalnoj reprezentaciji SFRJ. Kakvo je vaše mišljenje dokle bi taj tim sada dogurao u nekoj perspektivi, naravno, sa vama na poziciji cen-tarfora?

– Svestan sam da odgovor na to pitanje sve interesuje, ali je i hipotetičko. Zaista, ne znam, niti mogu da pretpostavim, koliko bismo zajedno napravili i kako bismo igrali. Nije to laka stvar. Na najvećim mukama, u to sam siguran, našao bi se selektor te ekipe, jer ima više kvalitetnih igrača sa naših prostora, sa sjajnim karijerama.

U Srbiji postoji teorija da je na prostorima bivše SFRJ, fudbal napredovao zahvaljujući „geografskom kodu”, pa su kod nas bili na ceni štoperi i vezisti, u BiH napadači i golmani, u Hrvatskoj napadači i vezisti, u Crnoj Gori „desetke”. Vaš primer ide u prilog takvim mišljenjima. Šta mislite o tome?

– A u kojoj državi su krila i bekovi? Šalu na stranu, kao i uvek, ima mnogo kvalitetnih igrača na našim prostorima. Uz bolje uslove u klubovima, mislim da bi ih bilo još i više, ali o tome moraju da se brinu ljudi zaduženi za razvitak fudbala na našim prostorima. Uz bolje uslove u ligama, biće još kvalitetnih štopera, vezista i napadača.

Kako doživljavate danas fudbal na prostorima bivše SFRJ?

– Daleko je još od Evrope, ne može da parira najjačim fudbalskim zemljama. Našim klubovima nedostaju infrastruktura i posvećeniji rad sa mlađim kategorijama. Taj rad, pre ili kasnije, mora da donese dobre rezultate. Ne sviđa mi se pitanje trenutka – naši klubovi fokusiraju se isključivo na rezultat i to u sadašnjici, ne razmišljajući o budućnosti. Ispravan put je sasvim drugačiji.

Da li je fudbal prevazišao nacionalne podele?

– U najpopularnijem svetskom sportu nikad nije ni smelo da bude takvih razdvajanja. Priznajem isključivo podelu na dobre i loše igrače, nikako po nacionalnosti. To je trebalo davno da bude prevaziđeno i zaista sam nesrećan kada vidim da se vode i dalje diskusije o tome kako se ko zove, gde je rođen, šta je po nacionalnosti. Ili si dobar, ili nisi dovoljno – to je jedino bitno merilo. Ništa više!

Kakvo je vaše mišljenje o reprezentaciji Srbije?

– Imam mnogo prijatelja sa prostora bivše Jugoslavije i cenim sve igrače sa naših prostora. Kolarov mi je veliki prijatelj, mnogo mi je svojevremeno pomogao dok smo zajedno igrali u Mančester sitiju, gde je sa nama bio i Matija Nastasić. Sudbina je ponovo spojila mene i Kolarova, u Rimu. Družili smo se zajedno i u danima kad smo bili razdvojeni. Ostao sam u kontaktu i sa Stevanom Jovetićem, oni su moji prijatelji zauvek. Često se čujemo i dopisujemo, ali su nam se putevi razdvojili, što ne znači da je prijateljstvo prestalo.

Uživate li u vašem Sarajevu, jeste li se malo umorili od pozdrava na ulicama, nedostaje li vam mir, da ponekad prošetate sami ulicama…?

– Sarajevo je najlepši grad na svetu i ne postoji trenutak kada se u svom gradu osećam umorno. Ljudi me vole, kao i ja njih, i nikad mi nije teško da razgovaram sa Sarajlijama, da se fotografišemo… Jednostavno, volimo se i poštujemo i to je jedina naša istina. Puno mi je srce kad dođem u moje Sarajevo.

Niste ptica selica, što je retkost u modernom fudbalu. Je li to plod slučajnosti, ili vam je u svih pet klubova bilo lepo, kao i njihovim navijačima?

– Ne bih rekao lepo, već – prelepo. Dajem sve od sebe na terenu i navijači to, pre ili kasnije, uvek prepoznaju. Ne volim mnogo da menjam klubove, pogotovo sada, kada imam porodicu. Rim je prelep grad, Roma odlična ekipa, klub ima ambiciozne planove, tako da uživam u sadašnjem trenutku. Shvatam da su Italija i Rim idealni za život moje porodice, baš kao što su u određenim periodima mog života idelni bili i Volfsburg, Teplice i Mančester. Sve ima svoje prednosti i mane, samo ja na ljudima da ih otkriju. Trudim se da uvek otkrivam prednosti i lepote življenja…