Jagodinke znale šta im nedostaje: Gde je Milica Rančić, tu je i titula!

Saša Bošković, trener Bekamenta BB, finaliste plej-ofa, u rukometnom svetu slovi za taličnog čoveka. Neko se i našalio uoči doigravanja da gde je on tu je i titula. Ali, u ovom slučaju to se može reći za levo krilo Jagodinki, Milicu Rančić (26).

Ni nedelju dana nije prošlo od iscrpljujuće utakmice u kojoj su Jagodinke posle sedmeraca u Aranđelovcu stigle do prve krune u istoriji.

- Potpuno neočekivano, baš kao što je i prošle godine bilo sa Medicinarom - rado prihvata priču ova uvek nasmejana, vedra Beograđanka – U početku je i u jednom i u drugom slučaju bio cilj samo plej-of, a kad se ukazala prilika iskoristile smo je. Šta reći, predivan osećaj. Možda sam se ovog puta i više radovala. Nisam mogla da verujem da smo uspele. Dug put smo prošle ove sezone. Naporno smo radile...

Početak sezone nije nagoveštavao ovako uzbudljiv i srećan epilog, pogotovo posle polusezone koju su završile kao pete na tabeli, posle čega je usledila i smena trenera Igora Šulovića?

- Nije, jednostavno nešto se nije složilo. Ne, ne govorim o tome da je bilo šta loše rađeno, jednostavno nešto nam je nedostajalo, a onda dolazak Dragana Markova i Mitrovićeve i Đurašinovićeve kao da je pokrenuo sve u drugom smeru. Jednostavno, pronašli smo jedni drugima žicu. Jagodina je možda prethodnih sezona imala i kvalitetnije ekipe, ali smo mi ove bile složne, prihvatale sve, kada je rad u pitanju i to je dovelo do toga da budemo zaista prespremne i da imamo snage da pretrčimo rivale.

Momenat u kome se Milica, po levoj strani, stuštila ka golu Bekamenta, dok su izmicali poslednji sekundi četvrte utakmice, ulet sa krila, sudar sa golmanom Anom Kačarević i pogodak koji je Jagodinkama doneo produžetke, kasnije i titulu, ključan da se ne igra majstorica:

- Kao de ža vi iz Šapca prethodne sezone, na 31:31 imale smo tajm –aut, posle koga sam postigla gol sa krila, isto Ani Kačarević, za titulu. Izgleda da to već nije slučajnost. Preslikana utakmica dogodila nam se jesenas u Pazovi, kada sam tri sekunde pre kraja postigla gol za remi (20:20). A, u Aranđelovcu je ovo bilo prosto nesvesno, razmišljala sam, idem na glavu, samo da bude gol. Znala sam ako ga dam da dobijamo sigurno. Uletela sam sa krila, Ana je izašla da zatvori ugao, sudarile smo se, kolenom me je udarila u donji deo vilice. Padam i gledam da li je gol priznat. Razmišljala sa samo o tome, a mene neka i iznesu sa terena samo da smo izborile produžetke. Ustala sam, vrtelo mi se u glavi, ali sam bila ubeđena da imamo snage da završimo sve u toj četvrtoj utakmici. Da ne zvučim neskromno, ali to je ključni momenat, bez koga posle ne bismo došli u situaciju da Đurađinović dobrani one sedmerce ili Ivana šutne kokicu na 26:25...

Bila je to napeta, neizvesna, teška za gledanje, utakmica tvrdi Milica:

- Drago mi je da je i u Jagodini već publika lepo bila napunila dvoranu, a ispostavilo se da smo dve ključne pobede ostvarili baš na našem terenu. Znale smo da će u Aranđelovcu biti preteško zbog iskustva protivnica, činjenice da naše igračice nisu bile u prilici da se bore za titulu, plus TV prenos, nervoza, trema...

U četvrtoj utakmici su se Jagodinke već oslobodile:

- Presudila je odbrana, odigrale smo je kvalitetno, čvrsto, a kad protivnika izmučite toliko da minut traži rešenje kako da je nadigra onda mu ne ostane snage da se na vreme vrati, a mi smo to koristile za brz centar i kontre.

Neočekivano vam se otvorila i prilika za juriš na duplu krunu. Vraćate se u Šabac, za koji vas već vezuju lepe uspomene, Kakav će biti osećaj na Kupu?

- Jedva čekam. Kada sam gostovala sa Jagodinom u prvenstvu publika me lepo dočekala. Šabac je rukometni grad, ljudi jako dobro poznaju ovaj sport, cene, atmosfera je uvek sjajna. Osvajanjem titule dobile smo na samopouzdanju. U polufinalu nas očekuje baš Medicinar, koga smo pobedile u obe utakmice u polufinalu plej – ofa i u prvenstvu. Prednost nam je i duža klupa. Mada, vidim da je Ana Radović počela da trenira... Ali, opet očekujem našu pobedu i novo ukrštanje mačeva sa Bekamentom.

Posle bitaka u završnici Kupa, kakvi su Miličini dalji planovi?

- Volela bih, mislim da je već i vreme, da se oprobam u inostranstvu. Mada, teško je uvek za krilo naći nešto pravo. Volela bih da to bude nešto kvalitetnije od naše lige, ali ću svakako da sačekam da vidim prvo kakvi su Jagodini planovi, šta ko još nudi, pa ću, nadam se, kao i do sad, doneti pravu odluku. Pošto moj Luka ostaje i naredne sezone u istom klubu, volela bih da to možda bude Francuska, da budemo zajedno, a i to je zemlja u kojoj bih mogla da živim, gde se igra najlepši rukomet, uslovi za napredak odlični...

Osim što je dve godine, sa dva različita kluba stizala do šampionske krune, prošle godine je Milica šampionsko slavlje podelila i sa dečkom, Lukom Arsenićem koji je čuvajući gol šampiona Vojvodine stigao do pete titule.

Ove godine Luka je angažovan u francuskom drugoligašu Kaenu, i zbog obaveza nije stigao uživo da prati Miličine borbe za šampionske lovorike.

- Na žalost nije, ali je bio, kao i do sada, moja najveća podrška, gledao je, pratio sve preko interneta, srećan je.

Luka i Milica su se upoznali dok je ona igrala u Minakvi. Jedan slučajan susret, pogled, osmeh između treninga na Slanoj bari i rodila se ljubav koja traje već tri godine.

Tek ove sezone su malo više razdvojeni od kako je Luka u Francuskoj, ali zbog mnogo obaveza ne stignu da misle na to, kako kaže Milica:

- Ključ je u razumevanju, podršci. Uspeli smo nekoliko puta da odemo jedno kod drugog, volimo se, znamo da smo uvek tu jedno za drugo i onda ništa nije teško.

Luka je iz potpuno rukometne porodice, otac Goran bio je reprezentativac Jugoslavije, mama Nena golman, a mlađi brat Nikola levi/srednji bek. Nije teško zaključiti i da ima mnogo rukometnih tema kada se sastanu. Dobijete li i po neki savet?

- Kako da ne, uvek komentarišemo po nešto. Od Lukinog tate naravno dobijem savet oko nekih šuteva. Skoro je bila godišnjica finala Kupa šampiona kada je Proleter igrao sa Barselonom, pa mi je Luka poslao i to sam gledala. To je rukometna familija, čak su i kćerkice Lukinog ujaka pošle na rukomet. Eto ima nas za čitavu postavu – šali se, na kraju, Milica.

Reprezentativna želja

Nema igrača koji neće reći da je osećaj igranja za reprezentaciju nemerljiv sa bilo kojim drugim. Ni Milica ne krije da joj je reprezentativni dres želja. Već je nekoliko puta bivala na širem spisku.

- Volela bih naravno, ko ne bi, da budem deo nacionalnog tima. U novembru sam bila među 20. Prošle godine, pred baraž sa Italijankama, sam takođe bila na pripremama, tad sam povredila meniskus, operisala u avgustu i onda se oporavila taman pred dolazak u Jagodinu. Radovaću se svakom pozivu, ako selektor proceni da treba da budem tu – kaže Milica koja sa univerzitetskom selekcijom ima bronzanu medalju iz Gvangžua.

Na rukomet zbog tetke

Milici rukomet nije bio prvi sport kojim se bavila:

- U osnovnoj koli sam krenula na košarku, a onda je tata predložio da probam sa rukometom, pošto mi je tetka, Milan Rančić, još u vreme velike Jugoslavije igrala u Radničkom, jedno vreme sa Cecom Kitić, ali ne zadugo jer joj roditelji nisu dozvolili zbog loših ocena u školi. Tako sam ja rešila da vidim da li sam nasledila neke tetkine gene. Počela sam u Voždovcu kod Voje Božića, kasnije kod milana, a za prvi tim sam debitovala sa 16 godina. Posle sam prešla u Mileniju, kratko bila u Inđiji, pa u Minakvi i poslednje dve godine u Šapcu i Jagodini...

Tata najveća podrška

Izraz tatina kćerka kod Milice može potpuno da se primeni, budući da i likom podseća na oca Dragana koji joj je kaže najveća podrška, a zajedno sa mamom i najveći heroj.

- Od kad sam počela da treniram uvek me je odvozio na trening i vraća, kombinovao poslovne obaveze tako da stigne da me gleda gde god da igram. Videla sam da je za vreme utakmica dosta često bio u kadru, valjda su shvatili ko je. Mada, i mama je bila tu, poslednje dve tri, godine je aktivna, ali valjda zato što ne ličimo nisu povezali - smeje se Milica – Rođena sestra više prati preko malih ekrana i interneta...