Igrom protiv smrti

Naslovi „Nova tragedija na terenu”, „Mladi sportista preminuo tokom treninga” nažalost sve su češći. Kao uzrok smrti navodi se najčešće srčani udar, odnosno prestanak rada srčanog mišića. Često ni lekari nemaju objašnjenje zbog čega je došlo do toga. Medicina stalno ide napred, tehnologija pripreme i oporavka sportista je sve savršenija, ali i pored toga dolazi do tragičnih posledica u vrhunskom sportu, kod ljudi za koje se misli da su najzdraviji.

Srboljub Žunić, doktorand na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu, bavio se ovom temom i došao do zanimljivih zaključaka.

Odakle vaše interesovanje za ovu temu?

- Tokom 18 godina prakse imam preko 20.000 treninga sa pojedinicima, decom i vrhunskim sportistima. Kod mene su bili ljudi bukvalno od pet do 80 godina i kroz rad sa njima stekao sam dragoceno iskustvo. Tema „Iznenadne smrti mladih sportista” je sve aktuelnija. Dugo sam smatrao da do fatalnih posledica dolazi usled kardiovaskularnih problema zbog korišćenja nedozvoljenih sredstava ili neadekvatnog lekarskog nadzora to jest propusta prilikom  sistematskih pregleda. Neke smrti mladih sportista sigurno su povezane sa ovom pretpostavkom – istakao je Žunić.

Kako je to moguće da se dešava u vreme kada je sportska medicina toliko otišla napred i kada se sve anomalije mogu otkriti prilikom pregleda?

- Suština je da kod većine anomalija i nema. Lekari kažu da neki smrtni slučajevi nemaju objašnjenje i donekle su u pravu. Sportisti su prošli ozbiljne preglede. U pitanju su najčešće članovi ozbiljnih klubova i reprezentativnih selekcija i na tom nivou nema propusta. Da je postojao neki problem, gotovo sigurno bi bio otkriven. To me navelo da razmišljam da su uzorci mnogo dublji i da iznesem pretpostavku da problemi počinju zbog onoga što se radilo ili nije radilo u ranom detinjstvu.

Na čemu se zasniva ta pretpostavka odnosno veza između aktivnosti u detinjstvu i kasnijih posledica kod vrhunskih sportista?

- Na načinu života. U periodu od četvrte do 11 godine deca nemaju dovoljan obim i intenzitet kretanja. Njihovo kretanje se svodi na obim od 40 metara kvadratnih u vrtiću ili školi i od 50 do 80 kvadrata u stanu gde žive. Od oktobra do marta ili aprila imaju vrlo malo kretanja na nivou maksimalnog intenziteta, a samim tim i maksimalne srčane frekvencije od 250 otkucaja u minutu – kaže Žunić i dodaje – Generacije rođene krajem sedamdesetih i početkom  osamdesetih su možda i poslednje koje su imale taj obim i intenzitet srčane frekvencije. Bili smo stalno napolju, igrali se “Žmurke”, “Indijanaca i kauboja”, gde je bilo bitno da trčiš najbrže što možeš.  I tako svaki dan. Potpuno prirodno smo prihvatali maksimalnu srčanu frekvenciju od 200 otkucaja u minuti sa 18 ili 20 godina. Naše srce i kardiovaskularni sistem su bili potpuno spremni za ogromne napore.

Da li je ključni problem u tome što današnja deca nisu prošla tu “školu”?

- Apsolutno. Ulaze u sport bez te “spontane” pripreme, za koju nismo ni svesni koliko je važna. Jednostavno srce ne može da podnese toliko opterećenje i dolazi do naprasnih smrti iako ti sportisti nikada nisu koristili nedozvoljena sredstava ili imali neku anomaliju. Kada kupite nov automobil, morate prvih nekoliko hiljada kilometara da razrađujete motor do 2.000 obrtaja. Ako krenete da forsirate na 4.000 do 5.000 obrtaja dolazi do ozbiljnog kvara jer mašina nije razrađena. Obrnuti proces je neophodan u detinjstvu kod sportista i rekreativaca. Važno je učestalo izlaganje maksimalnim fizičkim naporima. Imaju „mašinu” s vrhunskim performansama, ali nije adekvatno razrađena, odnosno pripremljena za nivo stresa, koji zahteva vrhunski sport – obrazložio je Žunić.

Kako može da seutiče na taj negativni trend, za koji u današnje vreme, čini se da nema leka?

- Najvažnija je prevencija. Potrebno je da napravimo sistem, a to je bez učešća države nemoguće učiniti. Svakodnevnu fizičku aktivnost treba uvesti već od predškolskog uzrasta, a ne samo od petog razreda osnovne škole. Dva ili tri časa nedeljno nisu dovoljna. Roditelji će najviše učiniti za svoju decu ako ih svakodnevno izvode u parkove i prirodu u svim vremenskim uslovima, čak i kada je kiša ili sneg. Pustite decu da se igraju, to je njihova nasušna potreba.

Roditelji zbog velikih obaveza često nemaju dovoljno vremena da ga posvete deci. Danas praktično od pete ili šeste godinu, deca kreću u školice sporta ili počinju da “treniraju” neki sport?

- Često apelujem na moje kolege koje vode te školice da decu ne „treniraju” već da ih puste da se igraju. Poslednja istraživanja govore da se selekcija za sportove treba obavljati sa 14, 15 ili čak 16 godina. Pre toga je kontraproduktivno ubacivati klince u trenažne sisteme sa imperativom vrhunskog dostignuća. O kojoj taktici fudbala, košarke ili nekog drugog sporta možemo da govorimo kod dece od devet ili deset godina. Često danas srećemo ambiciozne projekte gde se mališani forsiraju u ranom detinjstvu, a onda ih više nema u sportu sa 16 ili 17 godina. Potrošeni su i prezasićeni kao posledica neadektvatnih trenažnih procedura, kada to nije smelo da se radi. Decu ne morate da terate da igraju brže i jače, oni u svakoj igri daju svoj maksimum. Kada se umore stanu sa trčanjem, ali posle nekoliko desetina sekundi nastavljaju istim tempom, jer period njihovog opravka kratko traje. Omogućimo deci kretanje kroz igru. To je njihovo pravo i potreba, a naša je obaveza da učinimo sve da to i dobiju. Ne postoji bolja prevencija od fatalnih posledica o kojima sam ranije govorio – detaljno je analizirao Žunić.