U svetu nekada rezervisanom samo za muškarce, dve plavuše, su pomerile standarde, odškrinule vrata velike scene i dale zadatak damama novog doba, da slede ili možda prevaziđu taj put.
Pre 27 godina, udruženo, sa sudijskom pištaljkom, iz Pančeva Branka Rupaner i iz Zrenjanina Zorica Gardinovački, krenule u osvajanje sudijskih rukometnih lenti.
U godinama koje su usledile svet će čuti za njih kao par Marić i Gardinovački, a potom i Marić – Mašić.
Prva diplomirani inženjer mašinstva, druga optičar, grabile su uzlaznom putanjom u tom muškom svetu.
A, put im je bio olakšan samo u smislu što je EHF tad već napravio projekat lansiranja ženskih parova.
Fajnal-for Lige šampiona ostao želja
Da li Branka i Zorica imaju neku neostvarenu sidijsku želju na kraju karijere?
– Možda fajnal-for ženske Lige šampiona. Mada je revanš finala Kupa EHF u Krajovi bio pravi doživljaj – 4.500 ljudi u dvorani, a trebovano je 20.000, mnogo ljudi je gledalo utakmicu na video bimu pred dvoranom – prenose utiske sa oproštajnog meča na evropskom nivou u klupskim okvirima Branka i Zoka, koje su se od međunarodne sudijske scene oprostile u poslednjem meču kvalifikacija za Evropsko prvenstvo dama, u duelu Rusije i Austrije.
– Da, sa meni dva najdraža trenera, Jevgenijem Trefilovom i Herbertom Milerom, uvek su bili gospoda, nikad ni jednu reč prema sudijama. Miler je profesor matematike, dugo je radio u Nirnbergu i sa njim smo uvek mogle da razgovaramo svemu i svačemu.
Ove dve dame odsudile su u karijeri šest finala EHF kupova.
Sve ostalo su same izgradile, od početka postavile standard ponašanja kojim su zavredile poštovanje i igrača na terenu i kolega.
Različitih temperamenata, sjajno su se pratile, Branka profesorsko-majčinskim stavom, a Zorica šarmerka koja je i te kako znala da sevne svojim plavim okama da se smrznu i najkuražniji.
Pa su tako 96. stigle na listu Super lige, godinu kasnije prišile EHF grb, a `98. i IHF postavši delioci pravde najvišeg nivoa.
Mogu da se pohvale da su delegirane za dvoje Olimpijske igre, u Sidneju 200. i Atini 2004. i jedino je na našim prostorima legendarni Milan Valčić odsudio više (4).
Ipak, utakmica koja je ih je ustoličila na mestu sudijskih autoriteta, na neki način lična karta njihove karijere, bila je čuvena majstorica na Cetinju 2002, gde su se posle burne dve prethodne utakmice o tituli odlučivali Lovćen i Partizan.
I porodice i karijera
I Branka i Zorica su pored uspešne sudijske karijere, zaposlene, porodično ostvarene žene.
Branka sa Mirkom Marićem ima kćerku Milicu (19) i sina Nikolu (12) koji je krenuo maminim stopama, za rukometnom loptom. Zorica je udata za Stevana Mašića i imaju desetogodišnju Teu.
Branka pride radi kao pomoćnik sekretara za investicije gradske uprave Pančeva, prethodno je bila u Direkciji za izgradnju.
– Morale smo da budemo profesionalci na tri fronta, u kući, a poslu i na terenu– kaže Branka i nije isto sve to sa 20 i sa 50 godina.
Neke njihove muške kolege su odbile delegiranje, a njih dve su prihvatile baš tu „na nož” utakmicu.
– Prvobitno su za sve tri utakmice bili delegirani tada takođe internacionalci Imbronjev i Grković, pa pošto je već na prvoj utakmici bilo svašta, onda je promenjeno delegiranje, Milan Valčić nam je kazao da budemo na stend- baju. Rekla sam mu tada da nikome neću da budem rezerva. Posle je i Rade Đurđić, u to vreme predsednik RSJ, zvao da pita koja od nas dve je odbila da sudi. Kazala sam obe – priseća se Branka Marić uvoda u tu Cetinjsku priču.
– Gledale smo tu drugu utakmicu, bilo je napeto na Banjici, Partizan je pobedio i već se uveliko pričalo da treću sudimo mi. Više nismo mogle da odbijemo jer bi nas verovatno skinuli s liste.
Kada se svojevremeno na Upravnom odboru RSJ povela priča o tome ko bi bilo najbolje da sudi, predsednik Lovćena je u nekom momentu kazao:
– Đe da puštim da mi žena dijeli pravdu na Cetinje.
Na kraju je, ipak , odluka pala da bude ne jedna, no dve.
– Valča (Milan Valčić) nas je nazvao i saopštio da nam je rezervisao karte, pitamo za šta. Kaže: „Pa piše vam sve u novinama, sudite treću. Do tada nikad nismo bile na Cetinju, otišle smo kao da je u pitanju međunarodna utakmica dan uoči i vratile se dan posle utakmice.
Sedmerac i dva prsta prašine
Bilo je kroz 21 godinu karijere na najvišem nivou raznih anegdota, za knjigu da napišu, od uobičajenih gde su ih „slali kući da kuvaju ručak” umesto što duvaju u pištaljku do jedne takođe vrlo simpatične:
– U Obrenovcu, trener kaže: „Meni sudi sedmerac, a kod kuće sigurno ima dva prsta prašine”.
Ostalo je legenda...
– Nikad tu utakmicu nisam odgledala– kaže Branka.
– Nekoliko pita sam počinjala i nisam nastavila. Sećam se naravno i dan danas svega. Kad je Vlada Mandić pao, pa podigao tri prsta, a sa tribina poletelo sve i svašta, dres mi je bio mokar koliko su pljuvali sa tribina. Drenovac je u žaru borbe na drugoj utakmici polomio nos Šišku Nikočeviću. A, na trećoj, su mu stalno nešto dobacivali, prvi red tribina je bio 20-ak santimetara od terena i u 40. minutu kad je stajao na toj strani neko je ustao i krenuo da ga vuče, govori mu nešto. Prišla sam i opomenula ga da to više ni jednom ne uradi. Vukli su me da mi objasne da je to načelnik policije, rekla sam da me baš briga da sam na terenu ja gazda. To su neki detalji koji se ne vide na televiziji...
A, na dan utakmice bile su u muzeju na Cetinju:
– Govorili su nam na ulici, „Samo pošteno sudite, mi žene ne bijemo“. Našalila sam se: „Tuđe ne, samo svoje“.
Partizan je dobio nasred Cetinja, a na adresu ove dve šarmantne dame, koje su pokazale da umeju da budu i te kako autoritativne kada treba, stizale su čestitke na muški obavljenom poslu. Ipak, jedna je Branki posebno draga.
Prve dame na OI koje sudile muškima
Branka Marić i Zorica Mašić ostaće upamćene i kao prve dame koje su sudile jednu mušku utakmicu u loptaškim sportovima na Olimpijskim igrama. Bilo je to u Sidneju na susretu Tunisa i Australije.
– Za Australiju su igrali braća Šestići i Pavlović koji su pre toga igrali u Dinamu. Eto, kako je svet mali – konstatuje Branka.
Sudile su dobre utakmice i na jednim i na drugim igrama, a u Atini meč za sedmo mesto muškaraca Španije i Slovenije.
Rekorder po borju odsuđenih OI je Milan Valčić (4), Stojković i Nikolić su delili pravdu u Londonu, a jednu OI ima i Milan Mitrović.
– Stigao je telegram, koji još čuvam, od Momčila Mandića: „ Hvala na hrabrosti i poštenju“.
Ta utakmica ih je učvrstila među sudijskim autoritetima, a posle 21 godine odlučile su, iako su imale pravo da sude još godinu da završe karijeru, jer je već postalo naporno da šest od sedam dana u nedelji provode trenirajući.
Letnje odmore i odlazak na more godinama su planirale zajedno, kako bi istovremeno i trenirale.
Na domaćoj sceni poslednju utakmicu „odsvirale“ su u Brankinom Pančevu (Dinamo – Zvezda).
– Hvala direktoru Lige, Zoranu Lazareviću štop je izabrao da to bude baš tu. Bilo je lepo, ali idemo dalje, vreme je za neke druge stvari –kažu u glas obe, ponovo se sećajući dana kada su postale par, pošto su prethodno obe sudile sa drugim parnjacima, Branka sa Terezom Horvat i Biljanom Mioč, a Zorica sa Nađ Abolji i Mirom Stevanov.
Branka delegat na SP kadetkinja
Šta posle aktivne sudijske karijere? I tu je Branka imala dobar odgovor:
– Prelazim, u najbolje plaćene gledaoce, kako se obično šale za delegate. Pozvana sam da budem delegat na Svetskom prvenstvu kadetkinja u avgustu. Žao mi je što se to poklapa sa našim omiljenim turnirom u Doboju, gde je zvanično isto trebalo da se oprostimo, ali biće Zoka.
Zapravo obe tek treba da prođu EHF kurs za delegate.
Jedno vreme su igrale i sudile, Branka je bila krilo u Dinamu, potom i trener pionirki sa kojim je `93 bila šampion Jugoslavije, a Zorica desno krilo u Lehelu iz Mužlje.
Mentor im je bio Andrija Banjanin kome nikada ne zaboravljaju da izraze zahvalnost za sve savete i posvećeno vreme.
Kad su došle na Super ligu prvo su sudile samo ženske utakmice:
– Dok Miodrag Maksimović u nekom trenutku nije pitao, zašto su one na listi, a ne sude. Onda smo `99. otišle na Svetsko prvenstvo u Norveškoj i odmah sudile meč za bronzu, Austrija – Rumunija. Austrijanke sa Gunarom Prokopom, Stankom Božović i Cecom Antić – priseća se i Zorica.
– I tako je sve krenulo. Kad se setimo, zapravo Milan Valčić nam je najviše pomogao što poziv EHF za polaganje za međunarodne sudije nije stavio u fioku– kažu obe.
Tada su od šest ženskih parova one dobile EHF grb, a dobile su svoje mesto među takvim autoritetima poput Galjega i Ljamasa, Hansena i Olsona...
Sada već ima u tom društvu dosta ženskih parova, a Zoka i Branka mogu zadovoljno da stave tačku na sudijsku u počnu kontrolorsku karijeru. Dakle, još ćemo ih gledati, samo u malo izmenjenoj ulozi na rukometnim terenima.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
