Milenko Topić: Iz mirnog, lagodnog života, opuštenog upao sam u tornado, Evroligu, da noćima oka ne sklopim

Milenko Topić, čovek sa kojim je na klupi Crvena zvezda osvojila 19. titulu prvaka države je anti zvezda, ako se pod tim pojmom podrazumeva holivudski kliše.

A drugačije ljudi zvezde i ne doživljavaju, toliko je taj američki stil života okupirao svet.

Vlasnik je četiri medalje sa velikih takmičenja, svetskog i evropskog zlata, olimpijskog srebra i pride evropske bronze igrajući i dajući koševe, a ne statirajući i mašući peškirom u dresu Jugoslavije.

Međutim, to mu nije bila naročita preporuka, zato i ne navodimo tri titule šampiona SRJ, jedan domaći kup, Kup Rajmonda Saporte sa Sijenom, ABA prsten sa Hemofarmom, pa je tri godine u Beogradu i sedam u Novom Sadu čekao da ga se neko seti.

Ako se seti – ne baš kao u Balkanskom špijunu – ako ne, nikom ništa to je bila njegova dužnost...

I setio ga se Nikola Lazić, bivši trener Vojvodine, dugo već radi u Mađarskoj, i pozvao u Segedin da mu pomaže i vodi omladinsku školu.

Praktično, to je bio početak njegove trenerske karijere, u 46. godini. Posle tri leta to izgleda tako, ili kako bi on tada rekao, da probam, pa da vidimo, obazrivo kako ga je život naučio.

– Nisam se nikad laktao, vukao menadžere za ruke, pretpostavljao sam da imam znanja da budem trener, to sam i želeo, ali niko me nije zvao. Sedeo sam kod kuće, bavio se sobom, razmišljao kojim poslom da se bavim. Navijač sam Zvezde od kad znam za sebe, izvadio sam propusnicu za Pionir i Marakanu, sa tribina sam redovno pratio crveno-bele. Kad me je Lazić pozvao oberučke sam prihvatio, to je bilo ono što sam priželjkivao. Da krenem ispočetka sa mladima, nisam se zanosio ABA ligom i velikim klubovima. Hteo sam da proverim sebe, da shvatim mogu li to radim.

Mađarska odavno nije u centru košarkaških događanja, i Segedin je na periferiji ove komšijske zemlje, ali...

– Mene su uvek i dok sam igrao, zanimali isključivo teren i lopta, ono što je posledica dolazi samo po sebi. Slavu sam doživeo, uzvikivali su moje ime i po Jugoslaviji, i po Srbiji i po Evropi... Prijalo mi je, ali se time nisam opterećivao. Nisam takav ni u životu, volim da podelim sa drugima. Uvek sam bio timski igrač, tim mi je bio i ostao ispred svega. To sam rekao i igračima Zvezde, individualna priznanja imaju svrhu tek kad se osvoji trofej. Ako pehara nema džaba ti statistički učinak.

Proletele su dve godine na ušću Moriša u Tisu, Segedin je vekovima bio luka za naše ljude sa ove strane granice.

Prošlog leta se Topić odmarao u porodičnom okruženju u Novom Sadu, razmišljajući gde će, kada ga je Dušan Alimpijević pozvao za pomoćnika u Crvenu zvezdu.

– Nismo bili prijatelji, nismo se čak ni družili, ali smo se znali, obojica smo bili u košarci. I iz mirnog, lagodnog života, opuštenog upao sam u tornado, Evroligu, da noćima oka ne sklopim.

Posao je obavljao neprimetno, tiho, ne kao drugi pomoćnici koji večito nešto šapuću prvom treneru i mlataraju rukama ka sudijama.

Do Olimpijakosa, kada je šef Alimpijević isključen, a Topić pokazao da može da bude i drugačiji. Da ume, da zna znanje i da mu dobro stoji i ta veća uloga.

– Uvek sam se trudio da ni sa čim ne remetim red. Svi u stručnom štabu smo bili na usluzi Alimpijeviću, i međusobno smo imali vrlo korektne odnose, bili spremni da pomognemo jedni drugima.