Emotivni Vukomanović: Kume, možda si sada u boljem svetu

Neverica na licu i suva usta Ivana Vukomanovića nisu odavali ni juče drugačiji utisak. Šok nije popuštao... Porodica Vukomanović ostala je bez venčanog kuma...

– Naše, 20 godina građeno predivno prijateljstvo, danima obitava mojom glavom. I u satima borbe za život, promicale su slike drugovanja u Crvenoj zvezdi, treninzi, bezbroj noći u karantinu, „milion” predivnih stvari... Bunja je bio jedinstven, u isto vreme drugar i autoritet. Suštinski, laf kakav se jednom sreće – u dahu je izustio Ivan Vukomanović.

Porodično prijateljstvo učvršećno kumovskom vezom, 2004, nije jenjavalo ni u postigračkim danima.

– Pričali smo i pre početka kvalifikacija, pre nego što sam otišao u Bratislavu, o Mondijalu. Hteo je da izgura svoju ideju, radovao se testu znanja i vremena, ali... Moždani udar bio je jači. I to od zdravog čoveka, jednog od mozgova današnjeg FSS-a. Ima li pravde, ovozemaljske i kosmičke... – zaplakao je mladi trener, nastanjen u Belgiji.

Sećanja naviru, šampionski dani crveno-belih, ovoga puta nabijeni emocijama, izgledaju nezaboravnije...

– Smejali smo se bezbroj puta dogodovštinama iz Australije, sa putovanja iz Sirije, Jordana... Obišli smo čitav svet u te dve godine, planirali smo put u Istru, treću godinu uzastopno. Uzalud. Nije nam bilo suđeno da otputujemo tamo. Bunja je otišao na drugi svet, možda i lepši od ovdašnjeg.

Zaključak, natovaren podjednakim bolom, provejava u istom tonu:

– Bunjin odlazak veliki je gubitak za srpski fudbal. Umeo je da razmišlja, vidi drugačije i dalekovidije, bio je mozak FSS. Uživao je tako svojevremeno i veliko poštovanje od nas, saigrača, kao kapiten, držao je ekipu i balans unutar nje... Osetio sam dobro Goranovu ljudsku veličinu, godinu dana delili smo sobu. Tuga.