Odbojkaški Magelan! Takav bi nadimak trebao da ponese Milan Žarković (56), bivši odbojkaš, trener, selektor. U sebi je uvek imao „ono nešto”, što ga je razlikovalo od drugih, ali sa posebnom crtom i definicijom da bude na usluzi svima, da pomogne i na pravi način, uvek i svuda predstavi svoj rodni kraj, Žiču i Srbiju.
Poslednjih pet godina radi na Havaji Univerzitetu, kao jedan od prvih, ako ne i jedini srpski odbojkaški trener u Americi. Deo letnjih ferija proveo je u svojoj Žiči i u Mitrovom Polju, gde smo ga i zatekli.
– Odbojkaški kamp ASIKS Mitrovo Polje, koji je pokrenuo Dragan Đorđević, je neka vrsta zajedničkog projekta i osećam se ovde kao kod kuće. Takođe, imam obavezu da dođem i budem u ovom ambijentu sa decom i trenerima, kada god mi to obaveze dozvoljavaju. Ovog leta sam imao sreće da jedan vikend provedem ovde, pomognem u radu, razmenim iskustva sa mojim kolegama i prenesem zapažanja pre svega mladim trenerima. Od 2007. kada je održan prvi kamp, do danas on je postao jedan od najstarijih, sa najdužom tradicijom i poseban je po porodičnoj atmosferi, vrhunskom stručnom radu i predivnom ambijentu između Goča i Željina. Tako nešto predstavlja privilegiju za decu koja već 12 godina dolaze na ovaj kamp – kaže Milan Žarković.
Oni koji bolje poznaju životni i sportski put Milana Žarkovića reći će da je avangarda. Među prvima je uradio mnoge stvari i zaslužio poštovanje i onih koji su mu uvek bili oponenti. Do danas je napisao dve knjige, u momentu kada je sportska, a pogotovo odbojkaška publicistika zamrla. Otišao je u SAD da radi kao trener na Univerzitetu, kada su svi rekli da je to nemoguće i da nema perspektivu.
– Ništa ne bih menjao u svom životnom putu. Ja sam magistar elektrotehnike, ali sam zbog odbojke završio i trenersku školu i sve to mi je predstavljalo zadovoljstvo, nikako napor. Knjige koje sam napisao, već su našle primenu u praksi i to me zaista raduje, jer kada sam ih pisao, imao sam takav cilj. U planu je i treća knjiga, koju radim sa još jedom saradnicom i očekujem da će i to ubrzo biti gotovo. Obaveze na Univerzitetu su me malo usporile, ali po povratku u SAD, nastavljam rad i očekujem do kraja godine i treću knjigu na nekom od prodajnih sajtova.
Havaji su jedan od prestižnih američkih Univerziteta. Odbojka je prilično popularna kao sport, više ženska nego muška.
– Preko 10 hiljada gledalaca prima dvorana, u kojoj se igraju utakmice i najčešće je popunjena do poslednjeg mesta. Žensku ekipu gleda više publike, nikada ispod šest hiljada, dok je muška odbojka u usponu. Poslednjih pet godina naša ekipa je u četiri u sveopštem rangiranju u SAD. Treba znati da je SAD velika zemlja, sa ogromnim brojem koledža i oni nisu prinuđeni da stvaraju igrače, već ih po raznim školama samo izabiraju. Potrudio sam se i to je bila neka moja misija da te stvari promenim na Havajima. Da sam u tome uspeo govori i podatak da sam od Džona Speroua, selektora muške odbojkaške reprezentacije SAD, dobio poziv da pomognem u radu selekcije i priprema za predstojeće Svetsko prvenstvo.
Odlazak na neki od američkih koledža postao je san i velikog broja đaka u Srbiji. Naravno, govorimo o onima koji bi „preko bare” zahvaljujući odbojci. Koliko je to realno?
– Za devojke vrlo realno. Čak ne moraju da budu ni vrhunske igračice, ali mogu da postanu deo neke od 300 ekipa prve i isto toliko druge divizije. I tako dođu i do pune školarine. Kod dečaka je gotovo nemoguće da dobije punu školarinu, ali oni koji uspeju da reše taj problem, mnogo toga dobijaju. Ja sam bio beogradski student i iskreno imao pogrešno mišljenje o studiranju i kvalitetu škola u SAD. Nema tu mnogo širine u obrazovanju, u uskoj struci i kod njih je to jasno. Ako učiš, ako si dobar, završićeš školu, ako nisi dobar, milosti nema. Moj sin Siniša je stigao pre mene na Havaje, kao odbojkaš sa visokim referencama. On je bio vrlo dobar đak, uspeo je da položi ispite, pogotovo one koji su bili neophodni za nastavak školovanja. Kako je vreme prolazilo, sve je više poklanjao pažnje školi, dok je interesovanje za odbojku opadalo. Završio je školovanje i ostao na Havajima da radi to što je završio. Drugim rečima, kao roditelj sam prezadovoljan, najmlađa ćerka Ljubica je sa mnom na Havajima, ide u osnovnu školu i lepo se snašla, dok starija Stefana, radi već neko vreme u Londonu. Ponosan sam i veoma zadovoljan ostvarenim putevima svoje dece.
Milan Žarković će i narednu godinu provesti na prelepim Havajima, ali sam kaže da noćima sanja rodnu Žiču i Srbiju.
– Imam ugovor za narednu godinu i imam mogućnost da ostanem u SAD kao njihov državljanin. Ipak, opcija povratka u Srbiju postoji, ona je u meni, jer želim da budem u Žiči i da crpim duhovnu snagu iz okruženja gde sam se rodio i odrastao. Drugo, tu je i motiv da posle mnogo godina ponovo budem u OK Ribnica i zaista bih voleo da svoju trenersku karijeru završim kraj Ibra – zaključuje Milan Žarković, srpski „odbojkaški Magelan”.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
