Vujović: Postoji i ta druga, tamnija strana estrade, meni su ponudili da snimim ploču

Krajem prošle godine sam proglašen u raznim anketama za sportistu godine. Tada su krenula putovanja, pozivi na razne priredbe. Gotovo sam postao deo estrade. Na Oskaru popularnosti sam stalno bio sa Borom Čorbom i Mišom Kovačem.

Pevao sam Mišinu pesmu „Ja nemam više razloga da živim”. Uvrtela mi se u glavu i ne prestajem.

A Bora mi kaže:

„Jezik pregrizo”.

Onda mi je pričao o svojoj povredi tetive. Samo to da ne zaradiš. Kao da me urekao.

Vidim da po neko provuče tu tezu o „estradnim sportistima”. Ali ja od toga nemam nikakve koristi. Čak nisam za neka putovanja ni dnevnice dobio. Ovako razmišljam: kao klinac sam želeo da pitam nekog svog idola bilo šta. Zašto bih to uskratio nekome ko mene smatra svojim idolom?

Meni nije teško da odgovorim na svaki telefonski poziv. Otkad sam se povredio najmanje desetak klinaca zovu me svaki dan i čavrljaju sa mnom.

Kad je pre neki dan skijala Mateja Svet preživeo sam svaku njenu kapiju. Izlomio sam se na krevetu, mahao nogom u gipsu. Video sam da, ima medalju, samo ako ne padne.

Druga je stvar što se ponekad osećam iskorišćenim. Ali, to je sastavni deo estrade. Čak tu iskorišćenost mogu nazvati „manevrom za opštu korist”.

Istina je da me koriste, a ja ne umem da odbijem poziv.

To znači da svesno pristajem na estradu kad me Pokrajac ili Aca Pavlović zovu da odem na neki razgovor, kad me zove ovaj ili onaj list. Sada sam prvi put sa gipsom izašao pred publiku u Novom Sadu.

Nisam se osećao kao ratni veteran kome tapšu zbog njegove izgubljene noge, već kao čovek u koga imaju poverenje i veruju da će se vratiti.

Postoji i ta druga, tamnija strana estrade. Meni su sada ponudili da snimim ploču. Kad mogu Džaja i Milko, možeš i ti.

Pokušali da mi pričaju bajke o mom glasu. Sve mi je jasno: povezali su moju popularnost koju uživam kao sportista i povređenu nogu.

To je i ružno i tužno.

Čak mi se javljala i neka devojka tekstopisac da izaberem tekstove. Pominjali su prvi tiraž od 300 ili 400.000 ploča i kaseta.

Zamislite prvog beka sveta koji peva s nogom u gipsu, a sredovečne žene uzdišu nad njegovom zlom sudbinom. A to bi bilo isto kao kad bi meni neki pevač solio pamet kako se izvodi kontra ili cepelin.

Preko dana nemam šanse da budem sam.

Već su klinci iz komšiluka počeli da mi se potpisuju na gips. Uvek je gužva u kući. Ovako sam rekao na početku: posle deset dana počeću da beležim imena onih koji mi dođu u kuću. Zaborave ljudi. Ali, i posle mesec dana mi se ne isplati da beležim, jer nema toliko papira.

Razmišljao sam mnogo ovih dana o nekim svojim uzletima. Najviše su pisali o meni kad sam se potukao sa Zvezdinim golmanom na Banjici i sada kad sam se povredio.

Onda pomislim kako je i sport neka vrsta estrade. Imao sam mnogo svetlijih trenutaka u sportskoj karijeri ali taj udarac pesnicom i pucanje tetive su me doveli na prve stranice. Slika i tekst.

A to je osnovni zakon estrade u kome sredina ne važi. Samo vrh. Može kondukter da viče koliko hoće: „Sredina, pođimo napred”.

Nemaju svi šanse da prođu napred, ma koliko to kondukter želeo.

A kako je tek teško vratiti se u sredinu…