.gif)
Od Cvijićeve do „Rajka Mitića” 50 minuta laganog hoda. Idealno za šetnju, za zdravlje. I ta šetnja koja posle dužeg vremena prolazi u energiji velikih Zvezdinih utakmica.
U toj šetnji se, naravno, prave se prečice. I negde na Vračaru, pre hrama, prilazi mi jedan gospodin. Stariji, dakle generacija smo, lepo obučen, odudara od opšteg crveno-belog kolorita.
– Izvinite, kako se najkraće može do stadiona – pita.
– Idete na utakmicu, hajdemo zajedno – odgovaram.
Reč po reč, profesor je iz Knina. Sve vreme je ostao u Hrvatskoj.
– Nisam više u rodnoj kući, nema je. U jednom selu živim pored. Ne žalim se, živim, a to je važno.
– Odakle ovde – pitam gospodina.
– Odakle? E, prijatelju gledao sam utakmice Zvezde kad god sam mogao. Poslednje, pred rat. Nisam bio u Beogradu od tada, dosta sam zaboravio. Ali, ovo nisam mogao da propustim. Za mene je ovo svečanost, vidite da sam se lepo obukao.
U tom detalju dosta se razlikujemo, konstatujem, ali profesor nastavlja:
– Nama je, u ona vremena, dolazak Zvezde u Zagreb i posebno Split bio praznik. Neka druga vremena. Tada smo organizovano išli, bili smo za njih i srbende i cigani i četnici, a kako se vreme raspada približavalo i meta za napade. Nismo odustajali.
– Šta pamtite?
– Mnogo pamtim. Sećam se onih mečeva na splitskoj Plinari, na starom placu kada nisi smeo da vikneš za koga navijaš. Zvezda je redovno gubila. Punih 18 godina se čekalo dok nije dobila 2:1. Ah, kako je Šestić tada igrao. Jedva smo izdržali povrazak u Knin. Vino i janjci i strah da te đaci ne vide „ubijenog”. Posle se ta atmosfera izgubila izgradnjom Poljuda. Mogli smo, na jugu, da dišemo. Kažem, druga vremena. Bio sam kad je Tito umro. Ne krijem, zasuzio sam, da li zbog Tita, ili te neopisive atmosfere, utakmice u kojoj smo bili bolji, ne znam. Bilo je 1:1. Znate li šta je bilo posle?
Slušam…
– Posle 20 dana je bila nova utakmica. Pun stadion, nas nekoliko hiljada, Knin, Benkovac, Kistanje... I tada, i nikad više, ceo Poljud je skandirao Pižonu. Mislim da se niko nije tako šalio sa Šalovom. Zvezda je dobila 3:1.
I posle?
– Posle je počelo, ne ponovilo se. Ućutali smo se, krišom negde gledali gde se moglo. Hajdukovci su više počeli da mrze Dinamo i taj neverovatni antagonizam traje i danas. Naši sugrađani znaju za ljubav nas nekolicine, koliko nas je Srba ostalo, prema Zvezdi. I simpatično im je. Ne verujem da bi mogli lako, organizovano da krenemo, već bi nas kod „Macole”, a to ti je čuvena kafana na putu, malo sačekali. Ali, ovako, ilegalno, se može.
Ima vas još ovde?
– Ima, ali nismo mogli zajedno do ulaznica. Došao sam u ponedeljak, dan pred utakmicu, malo sa starim prijateljima sa fakulteta, oživljavanje uspomena... Pa i ovo je oživljavanje nečega lepog. Ova energija, ovo crveno- belo, oseća se sve nekako drugačije. I znamo da su mnogo bolji, ali ideš da gledaš, navijaš, budeš deo događaja. Preko 25 godina sam ovo čekao. Šta vi radite?
– Novinar, Sportski žurnal.
– Nemojte ovo u novine.
– Ne garantujem. Mogu li da vas fotografišem, neke podatke.
– Nemojte, da ne čačkamo mečku. Napišite Maco, dovoljno je…
Približavamo se stadionu. Maco će na sever.
– Bićete tamo jedini u odelu. Odudaraćete...
– Ha, ha, ha.... Mislite? Nije Maco baš maca.
I izvadi Maco iz unutrašnjeg džepa elegantnog sakoa lepo upakovan šal Crvene zvezde.
– Pozdrav, idem da uživam, ja na Marakani, posle četvrt veka, Zvezda u Ligi šampiona. Šta da dodam? Možda se vidimo protiv Liverpula.
I ode Maco, gospodin profesor, starije, dakle moje generacije, sa šalom oko vrata. Zvezdaš iz Knina, ili nekog sela pored, nebitno.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
