Zaokret u NBA ligi: Visina i pozicije više nisu striktno podeljene

Nekad je važilo prosto pravilo u košarci – ko je viši taj bi trebalo da ima prednost u direktnim duelima sa protivnicima nižeg rasta. Međutim, u NBA ligi vlada nešto drugačiji trend, gde centri nikada nisu bili niži, a razlika između njih i igrača na poziciji krilnih centara i krila gotovo i da ne postoji.

Sada su primat preuzeli košarkaši čija se visina kreće u rasponu od 190 do 203 centimetra, pa je primetno da sve više ima „univerzalaca” u košarci koji moraju da pokrivaju gotovo sve pozicije i mogu da budu raznovrsni kako u napadu, tako i u odbrani.

Nekad je naš Vlade Divac, klasičan „teški centar”, izlazio iz prostora oko reketa i delio asistencije saigračima i uspešno pogađao koš sa veće udaljenosti.

Ni Litvanac Arvidas Sabonis, takođe legenda NBA lige, nije želeo da sebe kao centra ograničava na prostor ispod koša, već se kretao oko poludistance i uspešno razigravao saigrače (Divac je imao tokom karijere 3,1, a Litvanac 2,1 asistenciju u proseku). Ali, takvi asovi su bili jako retki.

Ovo je nastavio i nadogradio Nemac Dirk Novicki, čovek koji je sa svojih 213 cm visine gotovo sa podjednakim uspehom pokrivao sve od pozicije plejmejkera do centra, a u toku dve decenije svoje više nego uspešne NBA karijere samo u debitantskoj sezoni za Dalas Meverikse imao je prosek poena ispod 10 (sezona 1998/99 – 8,2 poena u proseku).

Zbirno za 20 godina igranja u Americi ima 21,5 poena u proseku na koje je dodao 7,7 skokova i 2,5 asistencija za nešto manje od 35 minuta provedenih u igri.

Upravo je „Dirkenštajn” bio jedan od košarkaša koji su pokrenuli novu košarkašku filozofiju, a koju sada uspešno primenjuju gotovo svi igrači koji nešto znače u NBA ligi.

Sada je razlika po pozicijama na terenu nikada manja, a da nema sve većeg broja Evropljana u najjačoj ligi sveta, čini se da bi prosečna visina centara bila još niža i da bi se gotovo stopila sa igračima na krilnim pozicijama.

Trenutno košarkaši sa visinom od 210-215 centimetara ili preko u gotovo svakom drugom slučaju dolaze sa Starog kontinenta. Prema istraživanju portala „RanRipit” (RunRepeat) oko 50 odsto košarkaša visine preko 210 cm u NBA ligi u poslednje dve decenije su igrači neameričkog porekla.

Jedan od trenera koji je prvi shvatio da se igra u prethodnim godinama ubrzala do neslućenih granica jeste Majk D'Antoni, koji uspešno sa klupe predvodi ekipu Hjuston Roketsa.

D'Antonija su kolege optuživale zbog ovoga, izjavama da je on jedan od većih krivaca što u ostalim timovima NBA karavana skoro da i nema onih pravih, klasičnih centara.

Kod D'Antonija u Roketsima od viših košarkaša igra veteran iz Brazila Nene Ilario sa 211 centimetara visine, koji, doduše, uglavnom ulazi sa klupe i mladi naturalizovani Švajcarac Klint Kapela, koji sa 2,08 predstavlja neku vrstu lažne petice, izuzetno pokretljive u napadu i skočne pod oba koša.

Tako se dobija određena vrsta košarkaškog apsurda, po kojoj Kapela kao nominalni centar Hjustona sa 208 centimetara visine ispada niži od recimo Janisa Adetokumba, prve zvezde Milvoki Baksa, koji je tri centimetara viši, a igra najviše na spoljnim pozicijama beka, ili krila.

Sa druge strane plej Filadelfije Ben Simons iste je visine, barem prema zvaničnim podacima, kao i centar Klivlenda Kevin Lav sa 208 cm.

Centar Golden Stejta Demarkus Kazins visok je 2,10, kao otprilike i Kevin Durent, koji se „vodi” kao krilo. (Prava visina Durenta je zvanično 2,06 iako su svi saglasni da ovo nije istinit podatak i da je namerno prijavljen kao niži).

Oni koji su visoki preko 2,10 metara visine jednostavno su morali da se prilagode novim taktičkim postavkama i zahtevima u NBA ligi, pa su se prihvatili posla i krenuli da jakim treninzima i individualnim radom razvijaju sve aspekte igre, kako ne bi kaskali za ostalima.

Najbolji i nama najpoznatiji primer je centar Denver Nagetsa Nikola Jokić. Srpski košarkaš je startni centar ekipe iz Kolorada, ali njegovi statistički podaci pokazuju pravu sliku kakva se košarka igra danas „preko bare” i šta je potrebno raditi da biste se uklopili u savremenu igru.

A potrebno je raditi skoro sve – Jokić ima procenat šuta od 50 odsto iz igre, trojke su mu na 39,6 procenata, dok ovim impresivnim pokazateljima pridodaje još 10,7 skokova i 6,1 asistenciju po meču. Ukratko, ovo je recept za uspeh u NBA ligi – pošto takozvani „specijalisti”, igrači koji su dobri samo u šutiranju trojki, ili u odbrani više ne prolaze. Korisni jesu, ali samo za ulogu epizodista.

Ono što je takođe upečatljivo u razvoju košarke u SAD jeste podatak da su krilni centri od sezone 2011/12 naovamo povećali udeo ubačenih trojki za zadivljujućih 327 odsto, dok su igrači na pozicijama četvorke imali i preko tri asistencije u proseku po susretu, baš koliko i bekovi.

Letonac Kristaps Porzingis, za koga je upravo legendarni Dirk Novicki izjavio da mu je nebo granica, radi i primenjuje model po kom je sjajni Nemac uspeo da izgradi blistavu karijeru bez mrlje u NBA ligi.

On je u prethodnoj sezoni bio opcija broj 1 u napadu Njujork Niksa, a sa 2,21 metar visine imao je procenat šuta od 44 procenata, od čega je trojke pogađao sa gotovo istovetnim uspehom (39,5 %). Porzingis je beležio dodatnih 6,6 skokova i 1,2 asistencije po susretu i tako postao „Ol-star“ kalibar u Americi.

Naš košarkaš Boban Marjanović je za jedan centimetar (222) viši od Porzingisa, ali nije uspeo da dostigne ovako impresivan nivo igre, pre svega zbog različite telesne konstitucije i slabije koordinacije u, za njega prebrzim, uslovima igre u NBA

Ipak, popularni Bobi je uspeo da na drugoj strani nadoknadi ono što je na jednoj izgubio zbog određene sporosti, pa je tako počeo da svoje minute na terenu (dobija ih nešto manje od 10 po utakmici) koristi na drugi način.

On se vrlo često izvlači na prostor oko linije slobodnih bacanja ostavljajući „livadu“ pod košem koju bi trebalo da koriste njegovi saigrači za lakše poene u prodorima.

Čuvari ne smeju da ostave Marjanovića samog na šutu sa poludistance, jer naš reprezentativac ima veoma dobar procenat šuta za dva poena (55 odsto) i sa svojom neobičnom tehnikom šuta jednom rukom gotovo redovno pogađa kada je slobodan.

Marjanović je trenutno najviši registrovani igrač u NBA ligi, a sledi ga upravo Porzingis (222, odnosno 221 centimetar), ali je još zanimljivije da su u samom vrhu sve sami igrači sa evropskog kontinenta poput Francuza Aleksisa Ažinse (218 cm), njegovog zemljaka Rudija Gobera iz Jute sa 216 cm.

Iste visine je i Mark Gasol, ponajbolji igrač Memfisa Grizlisa, a tu još možemo dodati imena kao što su Grk Janis Adetokumbo, zatim Španac Pau Gasol, Gruzijac Zaza Pačulija.

Američki košarkaši godinama unazad nisu generalno mogli da se pohvale visinom, ali su to nadomestili perfektnom fizičkom spremom i atletskim predispozicijama, uz čiju pomoć su ostavljali rivale sa drugih podneblja daleko u prašini.

Sada se sve menja uz ugradnju novog specifičnog stila koji su doneli evropski košarkaši.

Oni su imali visinu, ali su morali da odgovore drugoj vrsti izazova – kako ostati kompetentan sa fizički dominantnim zvezdama NBA lige. U ovom procesu i sinergiji nastala je nova, dinamičnija i atraktivnija košarka koja je na delu dan-danas.