Dva sata pre početka utakmice. Autobus broj 17, ide iz pravca Zemuna. U gužvi među putnicima, izdvajaju se dvojica dečaka.
Obojica u crno-belim dresovima, doduše fudbalskog kluba Partizan. Ali, i bez uzvika jednog od njih, upućenog, očigledno ocu: „Evo je „Arena!“, bilo je jasno kuda su pošli.
Sreću im nisu pokvarile ni „provokacije“ tri devojčice koje su im, dok su se približavali toj čudesnoj „Areni“, u prolazu dobacile: „Zvezda, Zvezda!“. Oni su znali gde su pošli.
Bili su najsimpatičniji, ali samo neki od nekoliko hiljada navijača Partizana koje je njihov voljeni klub posle više od četiri godine vratio u najveću dvoranu u Srbiji.
Na oko 70 minuta pre kraja, nekoliko stotina ljudi već je zauzelo svoja mesta, pažljivo su pratili zagrevanje – prvo samo Sija i Pecarskog, kojima su se potom pridruživali jedan po jedan - Marinković, Aranitović, Gegić.
Uskoro je tu došao seo i Nenad Čanak, trener crno-belih. Uskoro je počelo i „zagrevanje“ publike.
„Skači, igraj, napadaj“ sa zvučnika u dvorani, povuklo je deo publike koja je u glas zapevala.
- Grmi hram!
Scena koja je obećavala. A obećavali su i komentari koji su mogli da se čuju u dvorani:
- Biće puno!
Makar taj deo koji je pušten u prodaju. Kako su se brojevi na semaforu smanjivali, „nivo 200“ se punio.
Iako je blagajna u Štark areni radila „do početka utakmice“, mnogo pre toga je mogla da se zatvori. Ulaznica više nije bilo u prodaji.
Arena je bila spremna za neku vrstu spektakla. Iako to nije bilo uporedivo sa nekim ranijim kojima je bila svedok, i duel Partizana i Zadra, to jeste bio.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
