PARTIZAN - Strateg ili strategija?

Nije tako trebalo da bude. Baš kao što je posle utakmice i ostavke na mestu trenera Partizana NIS, rekao i sam Nenad Čanak, utakmica sa Zadrom trebalo je da bude prekretnica. Posle nje je sve trebalo da krene drugim putem. Tako je mislio mladi stručnjak, tako je mislilo oko osam hiljada navijača koji su došli u „Štark arenu“ i svi oni koji su ostali ispred nje, ili kući kraj malih ekrana.

Istovremeno, tako su mislili i igrači Zadra. I oni su na tu utakmicu gledali kao na moguću prekretnicu. I - ostvarili su prvu pobedu u sezoni, u gradu u kome nisu pobedili 14 godina, na terenu na kome nikada pre nisu igrali! Nestvarno velika stvar za njihovo samopouzdanje, za dalji tok sezone.

Za Partizan, umesto prekretnice, to je bio meč koji je dodatno produbio krizu u kojoj se crno-beli, iz potpuno nedokučivih razloga, nalaze još od utakmice sa Mornarom. Krizu kojoj se kraj ni ne nazire. Ma kakve promene u klubu napravili.

Crno-beli ne samo da su odustali od igre koja im je donela tri pobede na startu, već je i ona – iako pomalo neosnovana - početna euforija, potpuno nestala. Tačnije, pretvorila se u svoju suštu suprotnost. Što je rezultiralo ozbiljnom blamažom protiv Zadra u Areni. Uz svo uvažavanje igrača i stručnog štaba tima iz Dalmacije, Partizan je to MORAO da dobije. Čak i rutinski.

Zašto nije? Ne postoji odgovor na to pitanje. Ni Nenad Čanak, sada već bivši trener tima iz Humske, nije uspeo da ga pronađe. Zato je i napustio klupu Partizana. Povukao je džentlmenski potez, na koji se nije mnogo bivših trenera Partizana, u sličnim, pa i težim situacijama, odlučivalo. Oni su čekali da budu smenjeni, ne prihvatajući krivicu.

Kako je rekao, otišao je da bi došao neko ko će raditi bolje, ko će iz ovog tima koji poseduje kvalitet, da izvuče maksimum. Dok još ima vremena da se sezona spase. Dodao je i da je jedini odgovoran za niz od pet poraza.

Da li je zaista?

Tačno je da pobede uvek idu na račun igrača, a porazi na dušu trenera. Tako je uvek bilo i biće. Ali, da li baš igrači crno-belih nisu nimalo krivi za ono što se dešavalo do sada? Da li su oni mogli drugačije? Recimo, da Zadru makar ne dozvole toliko ofanzivnih skokova, a ne da ostanu iznenađeni svaki put kada bi lopta završila u rukama njihovog rivala? Da izgube boreći se, a ne tako što su za čitavu utakmicu napravili 20 faulova!? Je l` i to treba trener da im nacrta na tabli?

Pominje se i motivacija, psihologija, glava... Ako je nekome potreban veći motiv od pune dvorane, onda nije za ovaj sport.

Dalje...

Da li zaista postoji jasan put kojim se Partizan kreće? Klupska strategija? Crno-beli jesu na vreme oformili tim. Nisu mnogo puta do sada treneri Partizana već prvog dana priprema imali na raspolaganju sve igrače. Delovalo je da crno-beli u sezonu ulaze zaista spremni, kao što kaže njihov ovogodišnji „slogan“. I ušli su spremni, ali su odjednom postali nespremni.

Ne tako davno, prilikom otvaranja „kuće Partizana“, što je istovremeno bila i njegova promocija na mestu sportskog direktora Partizana, Nikola Lončar je istakao da je cilj da se napravi kostur od srpskih igrača. Mladih srpskih igrača.

Pomenuo je tada kao primer i Makabi, koji „godinama ništa ne može da uradi jer ima desetoricu Amerikanaca u sastavu“. Rekao je i da se tako Partizan vraća onome na čemu je izgradio ime. I da će se strpljivo, stepenicu po stepenicu, ići ka stazama stare slave.

Produžetak saradnje sa Vanjom Marinkovićem i potpisivanje ugovora sa Radetom Zagorcem, govorili su u prilog tome. I njih dvojica su „projektovani“ kao budući lideri Partizana. Što i treba da budu. Što do sada i jesu bili.

Činjenica je i da su od letos crno-beli uradili dosta na jačanju omladinske škole... Ali, tu je i činjenica da Partizan već ima petoricu stranaca – Bandža Si, Džok Lendejl, Markus Pejdž, Aleksej Nikolić, Amar Gegić... I na sve to, posle devet utakmica došao je još jedan - Amerikanac! Kako se to uklapa u priču o „povratku onome što je Partizan nekad bio“? Partizan svoje najveće rezultate nije pravio sa šestoricom stranaca u timu.

Plus, poslednje pojačanje je Amerikanac koji igra na poziciji „dva“ i „tri“, gde su Marinković i Zagorac. Lideri.

Ideja je, očigledno, da se juri rezultat po svaku cenu. Rezultat veći od plasmana među četiri u ABA ligi, što je najavljeno kao cilj pre početka sezone, za šta je i ovaj tim bio sposoban.

Šta je sa pričama o „afirmaciji mladih“ o „pravljenju igrača od kojih će klub, ali i reprezentacija Srbije imati koristi“? O strpljenju i postepenom vraćanju na staze stare slave? Ili je i sportski sektor u „kući Partizana“ jednostavno shvatio da je i on negde pogrešio?

Ako je već bilo potrebno osveženje, možda je bilo bolje da to bude na poziciji plejmejkera. I pored ozbiljnih preporuka sa kojim je došao u Partizan, Markus Pejdž do sada nije bio stranac koji pravi razliku.

Andreu Trinkjerija ili nekog drugog, ko god bude došao na mesto Nenada Čanka, sve ovo će sačekati. Plus užasno težak raspored – posle gostovanja u Ankari, na kome će tim verovatno voditi neko od dosadašnjih saradnika Nenada Čanka – Partizan igra protiv odlične Mege u Sremskoj Mitrovici. Onda dočekuje Trento u Evrokupu, odnosno Cibonu u ABA ligi, pa putuje u Sankt Peterburg i Podgoricu...

Negde između svega toga, potrebno je igračima vratiti samopouzdanje, popraviti timsku hemiju, pronaći svima uloge... I, istovremeno, pobeđivati u mečevima u kojima to nije očekivano! Samo tako mogu da se nadokande dva teška kiksa.