Rade Zagorac jeste praznični tip. Priznao je da se i dalje raduje euforiji koju ovo vreme u godini donosi. Iako to njegovo mirno lice, racionalne izjave koje daje, nebitno kakva situacija im je prethodila, možda i ne bi rekli. Uživa da dane slavlja provodi sa porodicom i da bude – u jakni.
- Prošle godine sam u ovo vreme bio u Sevilji. Za Novu godinu mi je došla sestra iz Amerike, pa smo otišli do Malage. Prvi put u životu za praznike nisam bio kući i prvi put sam Novu godinu dočekao u majici.
I dosta je simbolike bilo u svemu tome. Zato je, uz osmeh kojim je sekao rečenice, mladi as Partizana dodao još jednu „metaforu“.
- Zanimljivo je to, ali ja ipak više volim da 31. decembra budem u jakni. Da pada sneg.
Ovog 31. decembra je zaista bio „u jakni“. Opet kod kuće, među porodicom... Onako kako voli. I srećan je!
Ali, da li je pre godinu dana u Malagi, kada su se kazaljke sklopile i označile kraj još jednog kruga Zemlje oko Sunca, mogao i da zamisli šta će mu sve 2018. doneti, pitamo Zagorca. Tu se probudila ona „racionalnost“ sa početka ove priče.
- Predviđanje stvari koje će se dogoditi, nema baš mnogo veze – kaže.
Jer, to koliko predviđanje „nema veze“, na svojoj koži je i te kako osetio.
- Recimo, prošlog oktobra sam bio u Memfisu, u decembru u Sevilji, u maju već praktično postao igrač Partizana.
Putovanje koje nije moglo da ne ostavi trag. Ostavilo je i na Zagorcu. Iako se on tako trudi da se to ne primeti.
Pred nastavak priče, podsetili smo ga na izjavu koju je nedavno, na okupljanju reprezentacije, dao „Sportskom žurnalu“. Tada je rekao kako „svi mi moramo da živimo sa svojim odlukama“. On je, iako veoma mlad, već doneo niz velikih odluka. Odluka koje menjaju život.
I – u skladu sa tom njegovom rečenicom, pitamo - kako on živi sa svojim odlukama. Zagorac je imao spreman odgovor.
- Sve što se dogodilo bilo je sastavni deo zarastanja tih prevelikih rana.
Kratka pauze, dubok uzdah, pa nastavak priče... Odnosno, povratak na njen početak.
- Sve se dešava u trenutku kada sam imao 22 godine i kada sam 15 meseci podredio Americi. To me možda čak i sputalo u Megi te sezone. Nije bilo loše, bilo je dobrih utakmica, generalno sezona je bila dobra, ali nije bila korak napred. Baš zbog toga što je sve bilo usmereno ka odlasku u SAD.
I onda...
- Potpuni šok! Ne bih se vraćao na to. Milion puta sam pričao o tome.
Priznao je...
- Te stvari ne mogu da prođu brzo. Čak i ako u nekim trenucima kasnije sve ponovo izgleda kao da sija, da je prošlo, to je i dalje negde unutra. Ne toliko... – tu je zastao, pa dodao:
- Ovo je profesionalni sport. Dešavaju se takve stvari. Ljudi odlaze i dolaze. Više boli zbog vremena koje sam podredio odlasku u Ameriku i kako se on završio, a bez nekog nagoveštaja da to može da se desi.
A desio se...
- Čudan splet događaja... Vrlo retko se poklopi da ima toliko igrača, pa da neki moraju da se otpuste. Uglavnom ih ima manje, pa se potpisuju novi.
Opet uzdah. Ovim se „vratio“ onaj racionalni Zagorac, koji ne dozvoljava da ga nevolje sputaju. Jer...
- Sve su to razvojne stanice. Neke stvari koje na nekom dužem roku pomažu. Sada znam, i to uvek volim da istaknem, da ću u nekim budućim danima, sa punom odgovornošću, svojoj deci moći da kažem kojim putem da krenu i šta da urade, jer sam ja to prošao.
Sada je igrač Partizana, i kako je sam rekao – izgleda kao da ponovo sija. Posle ovih nekoliko meseci u crno-belom dresu, da li misli da mu je pre odlaska u Ameriku bio potreban takav korak? U Partizanu ili nekom drugom timu slične „težine dresa“. Uz svo uvažavanje rada u Megi, ipak postoji razlika.
- Igranje u klubu kakav je Partizan zaista oblikuje i formira igrača na neki tvrd način, pa se ne slama tek tako. Tako da, moguće je da bi mi to pomoglo i da bi danas bio u Americi.
A...
- Možda i ne bi.
Želeo je da naglasi...
- Nijednog trenutka nisam rekao da sam postupio ispravno. Pre svega, mislim da ne postoji ispravno. I to možemo da vidimo na velikom uzorku igrača koji su išli raznim putevima. Neki su uspevali, neki nisu. Ima igrača koji su sve uradili, išli savršenom putanjom, a onda na samom vrhuncu nestali. Ima i onih koji su tek počeli svoj razvojni put, kao što će svi reći za Jokića, u čemu se baš i ne slažem, i uspeli. Ne mislim da postoji ispravan način kada se odlučuje.
Tako da...
- Iz ove perspektive, lako je nagađati šta je trebalo da se uradi. Ali, da sve opet radim, apsolutno bih sve ponovo uradio isto. Ne kajem se.
Uostalom, to vreme nije „bačeno u vodu“. Naprotiv.
- Kada sam se vratio u Partizan, nisam bio mnogo lošiji igrač, od momenta kada sam otišao iz Mege. Nisam izgubio tehniku, šut, snagu, brzinu... To je sve isto ili se čak i poboljšalo. Ali mentalno sam neuporedivo jači. Kada sve stavimo na vagu, ipak mi je sve to donelo mnogo dobrih stvari. Možda je moglo da donese više dobrog, ali svakako mi nije odmoglo.
Sad kada je sve to ostavio iza sebe, pred dolazak Nove godine, Zagorac je imao samo jednu želju.
- Ne priželjkujem nekakve velike uspehe, samo bih voleo da ne bude nepredvidivih stvari koje su se i te kako dešavale prethodnih godina, a koje su me omele da ostvarim zacrtani cilj. Dovoljno smelo i sigurno u sebe mogu da kažem da će to biti dovoljno i da ću biti zadovoljan sa time da ja odradim moj deo posla i ono što ja očekujem od sebe.
I ta želja nas nije iznenadila. Jer dolazi od čoveka koga kroz karijeru jesu pratile te nepredvidive stvari.
- U svakom ključnom trenutku karijere, desilo se nešto loše – podsetio je, pa nastavio priču sa naglaskom na to da je iz svih pehova uspeo da izvuče ono najbolje.
- Pred završnicu KLS, kada je Jaramazu i meni rečeno da ćemo iz Smedereva preći u Megu za Superligu, na treningu sam polomio metatarzalnu kost. Iz toga sam vrlo brzo izvukao pozitivnu stvar. U tom trenutku imao sam 80 kilograma, a onda sam tokom leta radio isključivo gornji deo tela i sezonu sam dočekao jači i 10 kilograma teži. Što ne bi moglo da se desi da sam igrao Superligu.
Dalje...
- Prva utakmica sa Megom, u Pioniru protiv Zvezde... Kraj utakmice i lom ruke... Tri i po meseca pauze. Deluje kao horor film, opet! Užas!
Međutim...
- U toj sezoni sam posle odigrao devet utakmica, da li su ljudi malo zaboravili na mene, da li nisu očekivali da sam pretnja, ne znam. Ali ja sam to iskoristio i te godine bio draftovan. Ne mora da znači da bih imao takav bljesak da sam cele sezone bio tu i da je konstantno na meni bila pažnja.
Tako da...
- Ima negativnih stvari, ali ne volim na njih da gledam tako. Sve su to delići iskustva koji formiraju jednu celinu i koje mi pomažu da na kraju budem to što jesam.
Kratka pauza, a onda konačno i osmeh. Iskren! Tek na kraju razgovora.
- Iz Amerike još tražim pozitivne stvari. O tome ćemo pričati 2023. godine – zaključio je Zagorac.
Jedina stvar koja kreira uzbuđenje u meni
Zagorac je više puta ponovio kako ga je iskustvo naučilo da ne planira mnogo unapred. Ali, da li ima bilo kakvu ideju šta bi želeo dalje, pitamo.
- Svi me pitaju šta bi voleo posle Partizana. Ovo sada nije nikakva demagogija. Ali, pod prevelikim utiskom svih iskustava koje sam imao, iz Španije, Amerike, reprezentacije, Mege, sa drafta, zaista ne planiram ništa. Ne mogu da kažem da nemam zacrtan cilj. Imam ga. Voleo bih ponovo da igram u NBA.
Dodao je...
- Isključivo jedna stvar kreira uzbuđenje u meni - da budem što bolji u Partizanu, da klub napravi rezultat, i nema teoretske šanse da se iz toga ne desi nešto dobro. To jedini mentalni pristup koji imam, i svako drugo ograničavanje bilo bi trošenje energije za mene. Za nekog drugog to možda nije.
Došlo je vreme da se 2016. arhivira
Zagorac se u 2018. vratio i u reprezentaciju Srbije. Prvi put posle 2016, kada je pred pripreme za Olimpijske igre napustio nacionalni tim, krilo Partizana se našlo na spisku selektora Đorđevića.
- Još na okupljanju sam razgovarao sa selektorom i obojica smo bili na istoj strani. Svako od nas je rekao svoje i došlo je vreme da se to arhivira, da ostavimo iza nas. Sve je u redu, ljudi greše. Kao što sam ja pogrešio. Selektor je prešao preko toga, ja sam prešao preko toga.
Nažalost, zbog povrede nosa nije mogao da pomogne Orlovima u novembarskom prozoru.
- Pre početka poslednjeg treninga pred put u Izrael, selektor me pitao da li sam spreman, da li mogu da pomognem, iako imam masku, jer je povreda u tom trenutku još bila sveža. Rekao sam da mogu, da nema problema, da me ne boli... Nije prošlo ni 20 minuta, dok sam stajao sa strane i nisam radio ništa, i iz čista mira je krenulo krvarenje iz nosa. Prvi put posle intervencije. Sale je to video i rekao mi da sam gotov za tu akciju, da se viđamo u nekim sledećim, jer je zdravlje na prvom mestu.
Ali...
- Za sve dalje akcije ja sam raspoložen i rado ću se odazvati.
Nisam ni zamišljao da ću ovoliko uživati
Za ovih nekoliko meseci koliko nosi crno-beli dres, da li je Partizan ispunio njegova očekivanja, pitamo.
- Malo mi je nezahvalno da odgovaram na to pitanje, možda bi ono trebalo da bude usmereno u suprotnom pravcu.
Zato je sam promenio pitanje.
- Ako me pitate da li sam zamišljao da će biti ovako, odgovor bi bio ne! Nisam zamišljao da ću ovoliko uživati. Ovo je na nekom višem nivou od onoga koji sam ja mogao da predvidim. Zaista uživam, trudim se maksimalno da što više doprinesem uspesima. Naravno, bilo je i poraza koji nije trebalo da se dese. Ali u narednim utakmicama i u narednom periodu, to može da se nadoknadi.
Sa dočeka na aerodrom
Za košarkaše Partizana novogodišnji praznici prolaze radno. Oni će već 1. januara, i to oko osam časova ujutru, biti na aerodromu „Nikola Tesla“. Odatle ih put vodi do Viljnusa, gde će dan kasnije, protiv Ritasa, igrati prvi meč Top 16 faze Evrokupa.
- Ritas je u vrhu litvanske košarke. Poslednjih par godina nema budžet kao ranije. Jezgro tima je sačinjeno od domaćih igrača, pa imaju dodatni impuls kada igraju kod kuće, u odnosu na mečeve na strani.
Kada je Partizan u pitanju...
- Jesmo zadovoljni što smo se plasirali u Top 16, ali ne mogu tu da stanu naše ambicije. Takve ekipe i takve utakmice će odrediti dve ekipe koje će ići dalje – kaže Zagorac
Šta je naučio od Milojevića i Veličkovića
Što se tiče navijača, Zagorac je dolaskom u Partizan, sa sobom „doneo“ i titulu. Što je ozbiljan pritisak na mladog igrača, kakav on i dalje jeste.
- Slušao sam mnogo o pritisku koji sa sobom nosi igranje za Partizan. Opet, to je individualno, kako je ko naučen. Jer čovek se uči i kako da se nosi sa pritiskom.
Otkrio je i od koga je on takve stvari najviše naučio.
- Dejan Milojević! On je već u mojoj prvoj sezoni u Megi, kada sam imao nepunih 18 godina, dosta odgovornosti stavio na mene. Bio sam u petorci Mege, u kojoj su tada bili Bobi, Novica, Vasa, Danga, Miljenović... Kasnije je došlo preuzimanje liderske pozicije u Megi, kapitenske trake...
Sada u Partizanu...
- Tu imam Novicu koji je pravi primer mentora, starijeg brata. Ulaže ekstremno veliki napor da prenese svoje znanje i to toliko nesebično radi, da sam ponekad u čudu.
Iako je to proces učenja, ne postoji tačka u kojoj možeš da kažeš – ja sam savladao pritisak.
- Ne može niko da bude preveliki lider.
Poslužio se primerom.
- Očekivalo se od mene da u derbiju povučem stvari, ja nisam ubacio nijedan poen. Potom protiv Cedevite se opet očekivalo da pogodim raznorazne šuteve, ja sam šutirao 8-1 za tri. Ima dosta načina da se bude lider, ne mora to isključivo da bude poenterski. I to je dosta važan detalj koji baš sa Novicom apostrofiram.
Posle loše utakmice, najteže je zaspati
Kao neko ko je do sada u karijeri uvek išao težim putem, Zagorac je više puta ponovio da više pažnje mora da se posveti mentalnom razvoju.
- Najčešće se čuju izlizane fraze kako treba ubaciti hiljadu šuteva, dizati ne znam ni ja koliko tegova, uraditi ko zna koliko čučnjeva... Da, naravno da treba. Ali, ukoliko mozak ne može da isprati stvari koje sa sobom nosi uspeh, taj pritisak, sve ostalo će zakazati.
Kako je rekao, život profesionalnog sportiste nije nimalo lak.
- Sve to sa strane izgleda sjajno i bajno, preplaćeni sportisti, novac, poređenje sa zaradama drugih ljudi... Ali i to je veliko breme, pa su i neka stanja nalik depresiji vrlo česta kod nas. Znate, nije lako kada se desi utakmica u kojoj se očekuje nešto od vas i vaše ekipe, gde je u dvorani 7.000 ljudi, a vi to ne uradite. A onda svi očekuju da se u sledećoj utakmici najnormalnije pojavite kao da se sve to nije desilo. Tako bi trebalo da bude, ali u prirodi čoveka, to nije tako.
Kako je?
- U prvom trenutku, osećanja su pomešana, trener ulazi u svlačionicu, svako ima nešto da kaže... To je neko dosta zbunjeno stanje. Najteži deo je zaspati posle loše utakmice. Tada je već prošlo dovoljno vremena, utisci su se slegli, adrenalin opadne i kreću misli... Šta si mogao da uradiš i zašto nisi.
Iako su svima posle utakmice puna usta toga kako treba da se zaboravi, arhivira, to nije nimalo lako, priznaje i Zagorac.
- Nervoza je normalna i prisutna je i na treninzima posle utakmica. I tu treba naučiti kako da se ponašaš, kako komunicirati sa ljudima koji te okružuju, na kraju i kako trenirati.
Slično je – samo manje bolno – i posle pobeda.
- Svi mi imamo, neko manje, neko više izražen ego. Posle dobre utakmice svima je drago da pročitaju poruke od navijača, porodica, prijatelja... Nije isto sa takvim mentalitetom doći na trening i onda kada se skupiš, kada si manji od makovog zrna, i gde ti je jedini fokus, „ajde da radim da budem bolji“. Obe stvari imaju nešto svoje i umeju da budu podjednako opasne ako se ne suočiš sa njima na pravi način.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
